Византијске теме и мотиви у српској поезији друге половине 20. века: Милорад Павић, Иван В. Лалић, Милосав Тешић, Слободан Костић

Abstract

Предмет истраживања докторске дисертације су византијске теме и мотиви у српском песништву друге половине 20. века – поезија четворице песника: Иван В. Лалић (1931–1996), Милорад Павић (1929–2009), Милосав Тешић (1947) и Слободан Костић (1952–2012). Радом су обухваћене песничке збирке објављене у периоду од 1955. до 2000. године. Најстарија песма коју анализирамо је „Молитва” из Лалићеве књиге Бивши дечак, а најмлађе песме уврштене у истраживање су из Костићеве збирке Покајничке песме. Два песника старије генерације – Иван В. Лалић и Милорад Павић који своје стваралаштво започињу у време послератног модернизма 50-их и 60-их година 20. века, представљени су као стожер и антиципацијска основа византијских тема и мотива у другој половини 20. века. Песници млађе генерације – Милосав Тешић и Слободан Костић својим делима у духу неосимболизма подударају се са песницима старије генерације и даље настављају Елиотово начело одабира традиције којом се спушта до корена песничке баштине. Песничка баштина коју наши песници реактуализују јесте византијска и стара српска књижевност са својом: патристичком, исихастичком и етичко-аскетичком основом. Циљ нашег рада јесте указивање на најважнија поетичко-естетичка исходишта књижевног делања четворице песника и одређивање његове позиције, улоге и значаја у историји српске књижевности друге половине 20. столећа. За потребе истраживања користимо методолошки плуралну методу синтетичке дедукције: структуралистички (Барт, Тодоров, Женет, Лотман), уочавамо синтезу тема и мотива између византијске и старе српске књижевности и модерног песништва на нивоу песничке слике (Башлар, Ричардс, Фрај, Христић); херменеутички интерпретирамо дедукцијске везе и културолошки оквир – религиозни, филозофско-теолошки, семиотички (Петковић, Иглтон). Интерпретацијом обухватамо три типа песничког поступка оличеног у: теотоколошким, молитвеним и иконичним песмама. Указали смо на еклектички језик савремене поезије, на његову аналогичност и дијалогичност; поетско-филозофски и семиотички потенцијал. Посебну пажњу задржавамо на упоредном осврту или дијахроној песничкој антифонији (палимпсестна слојевитост текста Жерара Женета), на стваралаштво византијских песника, монаха и црквених отаца – Јован Дамаскин, Касија, Јован Кириот Геометар, Теодор Продром, Роман Мелод, Григорије Палама, Григорије Богослов, Јефрем Сирин, Јован Лествичник, Јован Златоусти, Симеон Метафраст; песника старе српске књижевности: Свети Сава, Теодосије Хиландарац, Димитрије Кантакузин, Јефимија; у односу са поезијом четворице песника обухваћених нашим истраживањем. Настојали смо да прикажемо вертикални песнички концепт Византије у својству инспирације савремених српских песника као: реактуализовани мит, песмотворна историја, посредник до Библије, посредник до антике.

Predmet istraživanja doktorske disertacije su vizantijske teme i motivi u srpskom pesništvu druge polovine 20. veka – poezija četvorice pesnika: Ivan V. Lalić (1931–1996), Milorad Pavić (1929–2009), Milosav Tešić (1947) i Slobodan Kostić (1952–2012). Radom su obuhvaćene pesničke zbirke objavljene u periodu od 1955. do 2000. godine. Najstarija pesma koju analiziramo je „Molitva” iz Lalićeve knjige Bivši dečak, a najmlađe pesme uvrštene u istraživanje su iz Kostićeve zbirke Pokajničke pesme. Dva pesnika starije generacije – Ivan V. Lalić i Milorad Pavić koji svoje stvaralaštvo započinju u vreme posleratnog modernizma 50-ih i 60-ih godina 20. veka, predstavljeni su kao stožer i anticipacijska osnova vizantijskih tema i motiva u drugoj polovini 20. veka. Pesnici mlađe generacije – Milosav Tešić i Slobodan Kostić svojim delima u duhu neosimbolizma podudaraju se sa pesnicima starije generacije i dalje nastavljaju Eliotovo načelo odabira tradicije kojom se spušta do korena pesničke baštine. Pesnička baština koju naši pesnici reaktualizuju jeste vizantijska i stara srpska književnost sa svojom: patrističkom, isihastičkom i etičko-asketičkom osnovom. Cilj našeg rada jeste ukazivanje na najvažnija poetičko-estetička ishodišta književnog delanja četvorice pesnika i određivanje njegove pozicije, uloge i značaja u istoriji srpske književnosti druge polovine 20. stoleća. Za potrebe istraživanja koristimo metodološki pluralnu metodu sintetičke dedukcije: strukturalistički (Bart, Todorov, Ženet, Lotman), uočavamo sintezu tema i motiva između vizantijske i stare srpske književnosti i modernog pesništva na nivou pesničke slike (Bašlar, Ričards, Fraj, Hristić); hermeneutički interpretiramo dedukcijske veze i kulturološki okvir – religiozni, filozofsko-teološki, semiotički (Petković, Iglton). Interpretacijom obuhvatamo tri tipa pesničkog postupka oličenog u: teotokološkim, molitvenim i ikoničnim pesmama. Ukazali smo na eklektički jezik savremene poezije, na njegovu analogičnost i dijalogičnost; poetsko-filozofski i semiotički potencijal. Posebnu pažnju zadržavamo na uporednom osvrtu ili dijahronoj pesničkoj antifoniji (palimpsestna slojevitost teksta Žerara Ženeta), na stvaralaštvo vizantijskih pesnika, monaha i crkvenih otaca – Jovan Damaskin, Kasija, Jovan Kiriot Geometar, Teodor Prodrom, Roman Melod, Grigorije Palama, Grigorije Bogoslov, Jefrem Sirin, Jovan Lestvičnik, Jovan Zlatousti, Simeon Metafrast; pesnika stare srpske književnosti: Sveti Sava, Teodosije Hilandarac, Dimitrije Kantakuzin, Jefimija; u odnosu sa poezijom četvorice pesnika obuhvaćenih našim istraživanjem. Nastojali smo da prikažemo vertikalni pesnički koncept Vizantije u svojstvu inspiracije savremenih srpskih pesnika kao: reaktualizovani mit, pesmotvorna istorija, posrednik do Biblije, posrednik do antike.