Византијске теме и мотиви у српској поезији друге половине 20. века: Милорад Павић, Иван В. Лалић, Милосав Тешић, Слободан Костић
Vizantijske teme i motivi u srpskoj poeziji druge polovine 20. veka: Milorad Pavić, Ivan V. Lalić, Milosav Tešić, Slobodan Kostić
Author
Громовић, МиланMentor
Raicevic, GoranaCommittee members
Tomin, SvetlanaDelić, Jovan
Raicevic, Gorana
Metadata
Show full item recordAbstract
Предмет истраживања докторске дисертације су византијске теме и мотиви у српском песништву друге половине 20. века – поезија четворице песника: Иван В. Лалић (1931–1996), Милорад Павић (1929–2009), Милосав Тешић (1947) и Слободан Костић (1952–2012). Радом су обухваћене песничке збирке објављене у периоду од 1955. до 2000. године. Најстарија песма коју анализирамо је „Молитва” из Лалићеве књиге Бивши дечак, а најмлађе песме уврштене у истраживање су из Костићеве збирке Покајничке песме. Два песника старије генерације – Иван В. Лалић и Милорад Павић који своје стваралаштво започињу у време послератног модернизма 50-их и 60-их година 20. века, представљени су као стожер и антиципацијска основа византијских тема и мотива у другој половини 20. века. Песници млађе генерације – Милосав Тешић и Слободан Костић својим делима у духу неосимболизма подударају се са песницима старије генерације и даље настављају Елиотово начело одабира традиције којом се спушта до корена песничке баштине. Песничка ...баштина коју наши песници реактуализују јесте византијска и стара српска књижевност са својом: патристичком, исихастичком и етичко-аскетичком основом. Циљ нашег рада јесте указивање на најважнија поетичко-естетичка исходишта књижевног делања четворице песника и одређивање његове позиције, улоге и значаја у историји српске књижевности друге половине 20. столећа. За потребе истраживања користимо методолошки плуралну методу синтетичке дедукције: структуралистички (Барт, Тодоров, Женет, Лотман), уочавамо синтезу тема и мотива између византијске и старе српске књижевности и модерног песништва на нивоу песничке слике (Башлар, Ричардс, Фрај, Христић); херменеутички интерпретирамо дедукцијске везе и културолошки оквир – религиозни, филозофско-теолошки, семиотички (Петковић, Иглтон). Интерпретацијом обухватамо три типа песничког поступка оличеног у: теотоколошким, молитвеним и иконичним песмама. Указали смо на еклектички језик савремене поезије, на његову аналогичност и дијалогичност; поетско-филозофски и семиотички потенцијал. Посебну пажњу задржавамо на упоредном осврту или дијахроној песничкој антифонији (палимпсестна слојевитост текста Жерара Женета), на стваралаштво византијских песника, монаха и црквених отаца – Јован Дамаскин, Касија, Јован Кириот Геометар, Теодор Продром, Роман Мелод, Григорије Палама, Григорије Богослов, Јефрем Сирин, Јован Лествичник, Јован Златоусти, Симеон Метафраст; песника старе српске књижевности: Свети Сава, Теодосије Хиландарац, Димитрије Кантакузин, Јефимија; у односу са поезијом четворице песника обухваћених нашим истраживањем. Настојали смо да прикажемо вертикални песнички концепт Византије у својству инспирације савремених српских песника као: реактуализовани мит, песмотворна историја, посредник до Библије, посредник до антике.
Predmet istraživanja doktorske disertacije su vizantijske teme i motivi u srpskom pesništvu druge polovine 20. veka – poezija četvorice pesnika: Ivan V. Lalić (1931–1996), Milorad Pavić (1929–2009), Milosav Tešić (1947) i Slobodan Kostić (1952–2012). Radom su obuhvaćene pesničke zbirke objavljene u periodu od 1955. do 2000. godine. Najstarija pesma koju analiziramo je „Molitva” iz Lalićeve knjige Bivši dečak, a najmlađe pesme uvrštene u istraživanje su iz Kostićeve zbirke Pokajničke pesme. Dva pesnika starije generacije – Ivan V. Lalić i Milorad Pavić koji svoje stvaralaštvo započinju u vreme posleratnog modernizma 50-ih i 60-ih godina 20. veka, predstavljeni su kao stožer i anticipacijska osnova vizantijskih tema i motiva u drugoj polovini 20. veka. Pesnici mlađe generacije – Milosav Tešić i Slobodan Kostić svojim delima u duhu neosimbolizma podudaraju se sa pesnicima starije generacije i dalje nastavljaju Eliotovo načelo odabira tradicije kojom se spušta do korena pesničke baštine. P...esnička baština koju naši pesnici reaktualizuju jeste vizantijska i stara srpska književnost sa svojom: patrističkom, isihastičkom i etičko-asketičkom osnovom. Cilj našeg rada jeste ukazivanje na najvažnija poetičko-estetička ishodišta književnog delanja četvorice pesnika i određivanje njegove pozicije, uloge i značaja u istoriji srpske književnosti druge polovine 20. stoleća. Za potrebe istraživanja koristimo metodološki pluralnu metodu sintetičke dedukcije: strukturalistički (Bart, Todorov, Ženet, Lotman), uočavamo sintezu tema i motiva između vizantijske i stare srpske književnosti i modernog pesništva na nivou pesničke slike (Bašlar, Ričards, Fraj, Hristić); hermeneutički interpretiramo dedukcijske veze i kulturološki okvir – religiozni, filozofsko-teološki, semiotički (Petković, Iglton). Interpretacijom obuhvatamo tri tipa pesničkog postupka oličenog u: teotokološkim, molitvenim i ikoničnim pesmama. Ukazali smo na eklektički jezik savremene poezije, na njegovu analogičnost i dijalogičnost; poetsko-filozofski i semiotički potencijal. Posebnu pažnju zadržavamo na uporednom osvrtu ili dijahronoj pesničkoj antifoniji (palimpsestna slojevitost teksta Žerara Ženeta), na stvaralaštvo vizantijskih pesnika, monaha i crkvenih otaca – Jovan Damaskin, Kasija, Jovan Kiriot Geometar, Teodor Prodrom, Roman Melod, Grigorije Palama, Grigorije Bogoslov, Jefrem Sirin, Jovan Lestvičnik, Jovan Zlatousti, Simeon Metafrast; pesnika stare srpske književnosti: Sveti Sava, Teodosije Hilandarac, Dimitrije Kantakuzin, Jefimija; u odnosu sa poezijom četvorice pesnika obuhvaćenih našim istraživanjem. Nastojali smo da prikažemo vertikalni pesnički koncept Vizantije u svojstvu inspiracije savremenih srpskih pesnika kao: reaktualizovani mit, pesmotvorna istorija, posrednik do Biblije, posrednik do antike.