Трговина и занатство слободног краљевског града Новог Сада у XVIII веку

Abstract

Институција слободних краљевских градова потиче из средњовековног периода, и јавља се како у Европи, тако и у Угарском краљевству. За разлику од слободних краљевских градова у унутрашњости земаља угарске круне, Нови Сад се налазио близу државне границе са Османским царством. Након што се граница између Хабзбуршке монархије и Османског царства по одредбама Београдског мира из 1739. усталила на рекама Сави и Дунаву, почела је и интензивнија привредна размена између две државе, а права и привилегије урбаних средишта на просторима Угарске одређена су на сасвим другачијим основама. Поред права која су одређеним актима била дата мањим центрима, посебан значај поново су добили слободни краљевски градови. Елибертационе повеље којима су одређени центри стицали статус слободног краљевског града биле су различите од случаја до случаја, и зависиле су од броја становника, привредне снаге и географског положаја града. Географски положај слободних краљевских градова у великој мери је одређивао и привредну активност у њима, као и мере којима је уређивана градска управа. Слободан краљевски град Нови Сад је у том погледу имао одређене специфичности. Нови Сад је настао у подножју значајног гарнизонског средишта, Петроварадина, на левој обали Дунавa, на основама насеља под именом Петроварадински Шанац. Узајамна повезаност једног војничког насеља (комунитeт) и слободног краљевског града једна је од његових специфичних карактеристика, која је утицала и на структуру привредне делатности, прилагођену потрошачима добара из шире околине. Осим тога, град Нови Сад налазио се на важном пловном путу, реци Дунав, привредној артерији која је повезивала готово све земље под хабзбуршком круном, што је допринело бржој трансмисији добара, људи и новца. Захваљујући близини државне границе са Османским царством, као и његовим најзначајнијим административним и привредним средиштем у том делу Европе, Београдом, са којим га је везивао пловни пут Дунавом, трговина је добила велики замах, а учесници у њој били су поданици обе државе, који су постепено формирали разнолику етничку слику Новог Сада. Међу њима је било Мађара, Немаца, Јевреја, Срба поданика обе државе, Јермена, Грка, и у малом броју муслимана. И поред узајамних разлика, сви они имали су заједнички интерес, вођени идејом напретка заната, трговине и саобраћаја на том простору. Усклађујући се са законским оквирима, понекад вешто избегавајући ограничења које су меркантилистички настројени државни чиновници покушали да наметну, они су показали изузетну мобилност, од које су у периоду полувековног мира обе државе имале користи. Како је расла економска моћ појединаца, то се одразило и на економску снагу града у целини. Захваљујући добро организованим цеховским организацијама, јасној хијерархији међу њима, занати су напредовали, самим тим и трговина, а неспоразуми и спорови решавани су од стране Maгистрата, као најзначајније судске инстанце у граду. Развијена привредна активност довела је до тога да Нови Сад као слободан краљевски град брзо надрасте војнички центар, Петроварадин, који је постепено пао у његову сенку. Поред осталих, Нови Сад имао је посебну улогу у развоју српског грађанског слоја, заснованог на стеченом богатству од бављења трговином, и нешто мање занатима. За разлику од војног племства и официрског кора, српски грађански слој био је економски моћнији, са развијеном свешћу о неопходности отварања школа, помагања изградње или обнове цркава и манастира. Нови Сад је врхунац развоја у статусу слободног краљевског града доживео током 19. века, на темељима који су установљени 1748. године, елибертационом повељом, и активном привредном, просветном и културном делатношћу његовог становништва.

Institucija slobodnih kraljevskih gradova potiče iz srednjovekovnog perioda, i javlja se kako u Evropi, tako i u Ugarskom kraljevstvu. Za razliku od slobodnih kraljevskih gradova u unutrašnjosti zemalja ugarske krune, Novi Sad se nalazio blizu državne granice sa Osmanskim carstvom. Nakon što se granica između Habzburške monarhije i Osmanskog carstva po odredbama Beogradskog mira iz 1739. ustalila na rekama Savi i Dunavu, počela je i intenzivnija privredna razmena između dve države, a prava i privilegije urbanih središta na prostorima Ugarske određena su na sasvim drugačijim osnovama. Pored prava koja su određenim aktima bila data manjim centrima, poseban značaj ponovo su dobili slobodni kraljevski gradovi. Elibertacione povelje kojima su određeni centri sticali status slobodnog kraljevskog grada bile su različite od slučaja do slučaja, i zavisile su od broja stanovnika, privredne snage i geografskog položaja grada. Geografski položaj slobodnih kraljevskih gradova u velikoj meri je određivao i privrednu aktivnost u njima, kao i mere kojima je uređivana gradska uprava. Slobodan kraljevski grad Novi Sad je u tom pogledu imao određene specifičnosti. Novi Sad je nastao u podnožju značajnog garnizonskog središta, Petrovaradina, na levoj obali Dunava, na osnovama naselja pod imenom Petrovaradinski Šanac. Uzajamna povezanost jednog vojničkog naselja (komunitet) i slobodnog kraljevskog grada jedna je od njegovih specifičnih karakteristika, koja je uticala i na strukturu privredne delatnosti, prilagođenu potrošačima dobara iz šire okoline. Osim toga, grad Novi Sad nalazio se na važnom plovnom putu, reci Dunav, privrednoj arteriji koja je povezivala gotovo sve zemlje pod habzburškom krunom, što je doprinelo bržoj transmisiji dobara, ljudi i novca. Zahvaljujući blizini državne granice sa Osmanskim carstvom, kao i njegovim najznačajnijim administrativnim i privrednim središtem u tom delu Evrope, Beogradom, sa kojim ga je vezivao plovni put Dunavom, trgovina je dobila veliki zamah, a učesnici u njoj bili su podanici obe države, koji su postepeno formirali raznoliku etničku sliku Novog Sada. Među njima je bilo Mađara, Nemaca, Jevreja, Srba podanika obe države, Jermena, Grka, i u malom broju muslimana. I pored uzajamnih razlika, svi oni imali su zajednički interes, vođeni idejom napretka zanata, trgovine i saobraćaja na tom prostoru. Usklađujući se sa zakonskim okvirima, ponekad vešto izbegavajući ograničenja koje su merkantilistički nastrojeni državni činovnici pokušali da nametnu, oni su pokazali izuzetnu mobilnost, od koje su u periodu poluvekovnog mira obe države imale koristi. Kako je rasla ekonomska moć pojedinaca, to se odrazilo i na ekonomsku snagu grada u celini. Zahvaljujući dobro organizovanim cehovskim organizacijama, jasnoj hijerarhiji među njima, zanati su napredovali, samim tim i trgovina, a nesporazumi i sporovi rešavani su od strane Magistrata, kao najznačajnije sudske instance u gradu. Razvijena privredna aktivnost dovela je do toga da Novi Sad kao slobodan kraljevski grad brzo nadraste vojnički centar, Petrovaradin, koji je postepeno pao u njegovu senku. Pored ostalih, Novi Sad imao je posebnu ulogu u razvoju srpskog građanskog sloja, zasnovanog na stečenom bogatstvu od bavljenja trgovinom, i nešto manje zanatima. Za razliku od vojnog plemstva i oficirskog kora, srpski građanski sloj bio je ekonomski moćniji, sa razvijenom svešću o neophodnosti otvaranja škola, pomaganja izgradnje ili obnove crkava i manastira. Novi Sad je vrhunac razvoja u statusu slobodnog kraljevskog grada doživeo tokom 19. veka, na temeljima koji su ustanovljeni 1748. godine, elibertacionom poveljom, i aktivnom privrednom, prosvetnom i kulturnom delatnošću njegovog stanovništva.