Споменичка архитектура Богдана Богдановића

Abstract

Споменички опус Богдана Богдановића представља изузетно плодно тле за разумевање укупне меморијалне архитектуре у Југославији између почетка педесетих и почетка осамдесетих година XX века. Богдановићев споменички опус, хетероген како по симболичким вредностима, толико и према конфигурацијама простора, афирмисао се почев од 1951. године. Први Богдановићев споменик посвећен јеврејским жртвама фашизма у Београду, у Другом свестком рату, показао је према перспективној пројекцији (инверзна перспектива), материјалној карактеризацији (сполије), симболичкој димензији (обнове живота), нов смер у целокупној југословенској меморијалној архитектури. Након соц-реалистичког раздобља, које је пратило театрално и натуралистичко приказивање историјске драме, лишено симболичког значења и универзалног геста, Богдановић је у архитектонској скулптури наговестио нове тенденције. Оне су се огледале у развијеним просторно-урбанистичким матрицама спомен комплекса, Розалинд Краус (Rosalind Krauss) би рекла у оквиру „проширеног поља скулптуре,” у исказивању универзалног архетипског језика симбола, али увек прилагођеног језику локалних митолошких архаизама (Кенет Фремптон би га назвао „критичким регионализмом”)(Kenneth Frampton), у критичкој цитатности као изразу антимодернистичке праксе, у апстрактној измештености из антропоморфије приказаног. Наредни Богдановићеви пројекти, од Спомен-паркау Сремској Митровици, све до Чувара слободе на Клису (1986), успостављају визуелну целовитост између поменутог етноцентризма облика и универзализма смисла. Указујући на две фазе свог споменичког стваралаштва, сам аутор их је груписао у прву целину (од Сефарског споменика 1952, до Маузолеја борбе и победе у Чачку 1980.) Смисао овакве поделе заснива се на коришћењу симболизма четири примордијална елемента, односно њиховим међусобним укрштањима, као носиоцима семантичке целине споменика. Такве примере проналазимо у Сремској Митровици-ватра, Јасеновцу-вода, Крушевцу-земља, до сложенијих симболичких констелација ватре и ваздуха у Беранама, Књажевцу-вода и земља и слично. Другој групи припадају три спомен комплекса, насталих у позној фази Богдановићевог стваралашта. Маузолеји Дудик у Вуковару, Маузолеј Попинске битке код Врњачке Бање и Маузолеј борбе и победе у Чачку (сви окончани између 1980. и 1982), показују заједнички принцип грађења, кога Богдановић назива „тријадним каноном” из чије нумеричке подређености броју три, настају све стереометријске констелације. Друга кључна карактеристика јесте њихова просторна диспозиција која омогућује стварање додатне просторне пројекције, односно визуелне интеграције конкретног простора и његове нематеријалне надоградње. Овај апстрактни поступак доживљаја маузолеја, крајње субјективан, се пре свега односи на емфиладу аксијалне осовине на Попини, која прозводи додатну пројекцију погледа изван меморијала, у простору који се отвара перцептивном пољу посматрача у природном ареалу, у имагинацији небеског свода у Дудику, који аутор везује за маузолеј Ларса Порсене у Кјузију, и у Чачку, у интензивном доживљају борбе добра и зла, конципиране прегнантним распоредом светлости и таме. Поред примарног интреса да се спомениици Богдана Богдановића критички валоризују, односно стилски позиционирају, симболички анализирају, поимају, и поред самосвојног архитектонског језика, као део целине југословенске меморијалне сцене, циљ рада је и скретање пажње на Богдановићев научни, есејистички и педагошки рад, неминован у расветљавању саме споменичке архитектуре. Сложена личност Богдана Богдановића обухвата сфере архитекте-урбанолога, плодног есејисте, професора и реформатора програма Архитектонског факултета у Београду, оснивача Школе за филозофију архитектуре у Малом Поповићу (1976.) Сходно теми овог рада, највећа пажња, након споменичког опуса, биће посвећена Богдановићевом књижевно-теоријском опусу, који су из позиције урбанологије важни за разумевање спомен комплекса, како у односу на топографску организацију, тако и на историјску генезу симбола и метафоричкког језика универзалног значања. Тим пре, јер се Богдановићева есејистичко-теоријска размишљања и расправни радови, објављују у време највеће експанзије Богдановићевих меморијала, односно од новинских колумни педесетих, објављених под заједничким насловом: Mali urbanizam (1958), преко значајних студија из историје урбанизма: Urbanističke mitologeme (1966.) и Urbs & Logos (1976), до капиталног издања Krug na četiri ćoška (1986), која је сублимат ауторовог вишедеценијског проучавања историје градова, почев од Платонове Магнезије и Атлантиде, преко утопија Томаса Мора (Thomas More) и Томаза Кампанеле, (Tommaso Campanella) до социјал-утопистичких визија XIX века: Шарла Фуријеа (Charles Fourier), Виктора Консидерана (Victor Considerant), и Жан-Батиста Андре Годена (Jean-Baptiste André Godin). Поред наведеног, велики значај имају и два наслова аутобиографског карактера: Ukleti neimar (1997.) као најисцрпнији извор личних ауторових сећања, и Zaludna mistrija (1963.) значајна у Богдановићевој валоризацији, најпре традиције нововеконве архитектуре барока и класицизма. Коначно, биће сагледани и контексти југословенске меморијалне архитектуре и скулптуре, у време Богдановићевог градитељског опуса, од Августинчићеве соц-реалистичке концепције и фигуративне нарације, натурализма Вање Радауша, модернизма Едварда Равникара и Зденка Колација, до трансформација у опусима Војина Бакића и Душана Џамоње, праћених постепеним напуштањем алузивних фигурација и идеолошки конотираног садржаја, ка сфери апстрактне демократичности и „антиидеолошке пропаганде.”

The memorial work of Bogdan Bogdanović represents extremely fertile ground for understanding the overall memorial architecture in Yugoslavia between the beginning of the fifties and the beginning of the eighties of the 20th century. Bogdanović's monumental oeuvre, heterogeneous both in terms of symbolic values and spatial configurations, was established starting in 1951. The first Bogdanović monument dedicated to the Jewish victims of fascism in Belgrade, in the Second World War, showed a new direction in the entire Yugoslav memorial architecture in terms of perspective projection (inverse perspective), material characterization (exterior), symbolic dimension (renewal of life). After the social-realist period, which was followed by the theatrical and naturalistic presentation of historical drama, devoid of symbolic meaning and universal gesture, Bogdanović hinted at new tendencies in architectural sculpture. They were reflected in the developed spatial-urban matrixes of the memorial complex, Rosalind Krauss would say within the "expanded field of sculpture," in expressing the universal archetypal language of symbols, but always adapted to the language of local mythological archaisms (Kenneth Frampton would call it " critical regionalism" (Kenneth Frampton), in critical citation as an expression of anti-modernist practice, in the abstract displacement from the anthropomorphy of what is shown. Bogdanović's subsequent projects, from the Memorial Park in Sremska Mitrovica to Guardians of Freedom on Klis (1986), establish a visual integrity between the aforementioned ethnocentrism of form and universalism of meaning. Pointing to the two phases of his monumental work, the author himself grouped them into the first unit (from the Sefard monument, 1952, to the Mausoleum of the Battle and Victory in Čačak, 1980). The meaning of this division is based on the use of the symbolism of four primordial elements, i.e. their intersection as the bearers of the semantic whole of the monument. We find such examples in Sremska Mitrovica - fire, Jasenovac - water, Kruševac - earth, to more complex symbolic constellations of fire and air in Berane, Knjaževac - water and earth and the like. The second group includes three memorial complexes, created in the late phase of Bogdanović's work. The Dudik Mausoleum in Vukovar, the Popinska Battle Mausoleum near Vrnjačka Banja and the Battle and Victory Mausoleum in Čačak (all completed between 1980 and 1982) show a common principle of construction, which Bogdanović calls the "triadic canon", from whose numerical subordination to the number three, all stereometric constellations. Another key characteristic is their spatial disposition, which enables the creation of an additional spatial projection, that is, the visual integration of the concrete space and its immaterial extension. This abstract process of experiencing the mausoleum, extremely subjective, primarily refers to the emfilade of the axial axis on Popina, which produces an additional projection of the view outside the memorial, in the space that opens up to the observer's perceptive field in the natural area, in the imagination of the sky in Dudik, which the author relates for the mausoleum of Lars Porsena in Chiusi, and in Čačak, in an intense experience of the struggle between good and evil, conceived by a pregnant arrangement of light and darkness. In addition to the primary interest in critically valorizing Bogdan Bogdanović's monuments, i.e. stylistically positioning them, symbolically analyzing them, and in addition to their unique architectural language, as part of the entire Yugoslav memorial scene, the aim of the work is also to draw attention to Bogdanović's scientific, essayistic and pedagogical work, inevitable in illuminating the monumental architecture itself. The complex personality of Bogdan Bogdanović includes the spheres of architect-urbanologist, prolific essayist, professor and reformer of the program of the Faculty of Architecture in Belgrade, founder of the School for the Philosophy of Architecture in Mali Popović (1976). In accordance with the theme of this paper, the greatest attention, after the monumental oeuvre, will be devoted to Bogdanović's literary and theoretical oeuvre, which from the position of urbanology are important for understanding the memorial complex, both in relation to the topographical organization and to the historical genesis of symbols and metaphorical language of universal meaning. All the more so, because Bogdanović's essayistic-theoretical reflections and discussion papers were published at the time of the greatest expansion of Bogdanović's memorials, i.e. from the newspaper columns of the fifties, published under the common title: Small Urbanism (1958), through significant studies in the history of urbanism:Urbanistic Mythologems (1966 .) and Urbs & Logos (1976), up to the capital edition Circle on Four Corners (1986), which is the culmination of the author's decades-long study of the history of cities, starting with Plato's Magnesia and Atlantis, through the utopias of Thomas More and Tomas Campanella, ( Tommaso Campanella) to the social-utopian visions of the 19th century: Charles Fourier, Victor Considerant, and Jean-Baptiste André Godin. In addition to the above, two autobiographical titles are also of great importance: Ukleti neimar (1997) as the most exhaustive source of the author's personal memories, and the Futile Trowel (1963) are important in Bogdanović's valorization, first of all, of the traditions of the new century architecture of baroque and classicism. Finally, the contexts of Yugoslav memorial architecture and sculpture, at the time of Bogdanović's architectural oeuvre, will be examined, from Avgustinčić's social-realist conception and figurative narrative, the naturalism of Vanja Radauš, the modernism of Edvard Ravnikar and Zdenko Kolacio, to the transformations in the works of Vojin Bakić and Dušan Džamonja, followed by by gradually abandoning allusive figurations and ideologically connoted content, towards the sphere of abstract democracy and "anti-ideological propaganda."