Историјско-богословска оцена односа између Цркве и државе у Русији у XV-XVI веку: (критичко-компаративна анализа)

Abstract

Идеја изградње односа Цркве и државе је актуелна данас, али да би се разумела идеја институције нашег времена, неопходно је знати процес њеног формирања и разумевања у претходним периодима. Истраживање овог питања су покренули руски мислиоци из касног средњег века. Прошло је доста од последње расправе о питањима моралног утицаја на друштво Цркве која није била под утицајем секуларне државе. Идеја о јединству народа, о "симфонији" у односу између Цркве и државе била оличена у моделу „монархије репрезентативности“ сматраном за најбољи облик владавине за Русију. У земљама Западне Европе перцепција цивилног друштва се заснивала на идејама раздвајања друштва од државе и ограничавању сфере активности друге на материјалну производњу, осмишљену да задовољи приватни интерес. За разлику од тога, Русија је увијек имала идеју о општем јединству људи, одговорности сваког сегмента друштва за судбину земље укључујући и Цркву, као значајан чинилац у друштву. Национално јединство је посебан феномен у постојању људског друштва. Оно се огледа у томе да грађани поштују своју земљу и јача се споном која их повезује. У нашем случају то је Црква. Јединство свих људи данас је неопходно за решавање задатака са којима се суочавају Црква и држава. У тешким ситуацијама које су се појавиле у Русији, Црква и држава увек су спашавале своје јединство. Крај XV вијека обележен је великим успесима у изградњи руске државе. У истим годинама заправо је успостављена аутокефалија Руске цркве, процес христијанизације се успјешно наставио, а Црквене институције су се развијале и побољшавале. Међутим, треба напоменути да је постојао сукоб између државе и Цркве. Сабор из 1503. године постао је финале конфронтације између секуларних и Црквених власти. На њему је разматран план секуларизације манастирске имовине. Судбина овог сабора је била да постане полазна тачка конфликта између праваца Јосифита и нестјажатеља, чија супротстављеност траје до краја XVI вијека. У току ове борбе настали су изузетни књижевни радови и до данас се сматрају врхунцем старе руске литературе. Било би погрешно размишљати о односу између Цркве и државе као конфронтацији између одвојених структура. Оваква супротстављеност у либералној историографији често је приказана као трајно насиље државе над Црквом, које је фатално утицало на политичку праксу московске државе у XV и XVI вијеку. Она озбиљно криви историјску перспективу и инхерентан поглед совјетске историографије према којој је реакција клира спречила централизовану политику московских кнежева, који су систематски вршили притисак на Цркву. Ривалство између Цркве и државе је суштински недостатак политике московских кнежева, али и начина на који су је посматрали либерални историографи. Даље у раду узимамо у обзир и унутрашњи развој облика Црквене и државне организације, као и динамику њихових односа. Активности Црквених и државних институција биле су у великој мери одређене захтевима друштва. Из тог разлога, однос државе и Цркве у проучаваном периоду, по мом мишљењу, намеће закључак: Црква је држава. Осим тога, рад обухвата и анализу учења религиозних мислилаца из касног средњег века на ову тему, историјске околности које су утицале на формирање њихових ставова, политичку оријентацију државе и њен однос са Црквом у поменутом времену као и упоредну анализу тадашњих и актуелних политичких и правних студија о односу између државе и Цркве с Црквеноисторијске тачке гледишта чији циљ и резултат је боље разумијевање природе односа Цркве и државе у Русији, које има рефлексију и на овај однос у модерном времену.

The idea of creating the relationship between the Church and the state is relevant today, but in order to understand the idea of the institution of our time, it is necessary to comprehend the process of its formation and understanding in previous periods. Research on this issue was initiated by Russian intellectuals from the late Middle Ages. Much time has passed since the last debate on issues of moral influence on the society of the Church, which was not under the influence of the secular state. The idea of the unity of the people, of the “symphony” in the relationship between the Church and the state was embodied in the model of the “monarchy of representativeness” considered the best form of the government for Russia. In the countries of Western Europe, the perception of civil society was based on the ideas of separating society from the state and limiting the sphere of activity of latter to material production, designed to satisfy the private interest. In contrast, Russia has always had the idea of the general unity of the people, the responsibility of every segment of society for the fate of the country, including the Church, as a significant factor in society. National unity is a special phenomenon in the existence of the human society. It is reflected in the fact that citizens respect their country and is strengthened by the bond that connects them. In our case it is the Church. The unity of all people today is necessary for solving the tasks that the Church and the state are facing. In the difficult situations which have arisen in Russia, the Church and the state have always saved their unity. The end of the 15th century was marked by great successes in building the Russian state. Actually, in the same years the autocephaly of the Russian Church was established, the process of Christianization was successfully continued, and the Church institutions were developed and improved. However, it should be noted that there was a conflict between the state and the Church. The council of 1503 became the finale of the confrontation between the secular and Church authorities. The plan of secularization of the monastery property was discussed at it. The destiny of this council was to become the starting point of the conflict between the directions of Josephites and the non-possessors, whose opposition lasted until the end of the 16th century. During this confrontation, exceptional literary works were created and to this day they are considered the pinnacle of old Russian literature. It would be wrong to think of the relationship between the Church and the state as a confrontation between separate structures. Such opposition in liberal historiography is often described as the permanent violence of the state over the Church, which gravely influenced the political practice of the Moscow state in the 15th and 16th centuries. It seriously blames the historical perspective and the inherent view of Soviet historiography, according to which the reaction of the clergy prevented the centralized policy of the Moscow princes, who systematically exercised pressure over the Church. The rivalry between the Church and the state is an essential shortcoming of the policy of the Moscow princes, but also of the way in which liberal historians perceived it. Further in the paper, we take into consideration the internal development of the forms of Church and state organization, as well as the dynamics of their relations. The activities of Church and state institutions were largely determined by the demands of society. For that reason, the relationship between the state and the Church in the analysed period, in my opinion, imposes the conclusion: the Church is the state. Besides, the paper also includes the analysis of the teachings of late medieval religious scholars on this topic, historical circumstances that influenced the formation of their attitudes, political orientation of the state and its relationship with the Church at the mentioned period, as well as the comparative analysis of current political and legal studies on the relationship between the state and the Church from the Church-historical point of view whose aim and result is a better understanding of the nature of the relationship between the Church and the state in Russia, which has a reflection on this relationship in modern times, as well.