Култ српских светих у Руским месецословним књигама годишњег богослужбеног круга од XV-XIX века

Abstract

Сеоба култова српских светих у Русију дешава се у два таласа и протиче између две велике литургијске реформе Руске Цркве, које су пресудно утицале на њихово усвајање (реформа митрополита Алексија и Кипријана), али и коначну судбину (реформа патријарха Никона). Крајем XIV века у Кијевску, односно Московску митрополију доспевају култови Светог Саве, Арсенија и Симеона Мироточивог, захваљујући како новоприхваћеном Јерусалимском уставу, у чијем су се месецослову нашли помени тројице српских светих, тако и корпусу богослужбених месецословних књига, уређених према овом Типику, у којима се већ почетком XV века нашла српска химнографија у њихову част. Помени тројице српских светих јављају сеу руским месецословима почев од 1401. године (Кипријанов Псалтир с последовањем), да би стабилно место у руским редакцијама Јерусалимског типика заузели од његове четврте редакције (Тверски типик, 1438). Кипријанов Псалтир постаје предложак за касније руске преписе псалтира с последовањем и других месецословних зборника, те одабир химнографије у част ових светих, која је била карактеристична за јерусалимску (Теодосијева Служба Светом Сави и Симеону, Данилова Служба Светом Арсенију), али и евергетидску традицију (кондаци из Савине Службе Светом Симеону и Канона Светом Сави непознатог писца), прати ове помене и у потоњим руским преписима. Међутим, издваја се и линија преписа која, у складу са новим Типиком, садржи химнографију карактеристичну искључиво за јерусалимску традицију, што се рефлектовало и на руске минеје. Већ од краја XIV и почетка XV века, у руским минејима испрва налазимо помене Светог Арсенија (Минеј за октобар из Тројице-Сергијеве Лавре) и Саве, а онда и Теодосијеву Службу Светом Сави (14. јануар) и Данилову Службу Светом Арсенију (28. октобар), које се у ранијим преписима јављају у својству допуне на крају књиге, да би већ почетком XVI века почеле да се „померају” на своје место. Рано стапање култова Светог Симеона и Светог Саве у руској средини, условљено како садржајем Теодосијеве химнографије, тако и идејом симфоније између државе и Цркве која је била блиска тој средини, допринело је томе да служба Светом Симеону одсуствује у руским фебруарским минејима, а самим тим да одсуствује и његов самостални култ. Међутим, помен Светог Симеона (13. фебруар) са тропаром и два кондака у руским месецословним зборницима налазимо све до XVIII века. У XVI веку, под утицајем државно-црквене политике последња три владара из династије Рјуриковича која је довела до централизације култова на Макаријевим саборима и „словенизације” руског месецослова, долази до ширења култова светитеља Саве и Арсенија. Њихови помени постају стабилан део руског месецослова у категоријама празника који се креће од малог славословног (Свети Арсеније) до средњег полијелејног, односно празника са бденијем (Свети Сава, а у неким срединама и Свети Арсеније). Тропари и кондаци у част ових светих јављају се у великом броју псалтира с последовањем и другим месецословним зборницима, Теодосијева Служба Светом Сави и Данилова Служба Светом Арсенију заузимају стабилно место у свим типовима руских минеја, а песме из ових последовања добијају музички слој у виду руске неумске нотације у великом броју руских стихирара свих типова. Помене двојице светитеља налазимо и у појединим руским служабницима (у некима се Свети Сава помиње на проскомидији са општехришћанским и руским светима), а датум празновања Светог Саве, услед колизије са Оданијем Богојављења, почиње да се помера са 14. на 12. јануар, што ће коначно бити фиксирано средином XVII века. Најзначајнију улогу у ширењу култова српских светих у Русији имале су манастирске средине (Тројице-Сергијева Лавра, Кирило-Бјелозерски, Јосифо-Волоцки, Чудов, Соловјецки и Антонијево-Сијски манастир), као и преписивачке радионице Успенског храма московског Кремља и цркве Свете Софије у Великом Новгороду. Средином XVI века, из Хиландара у престоницу Московског царства доспевају српски преписи Службе Светом краљу Милутину Данила Бањског и Службе Светом кнезу Лазару непознатог Раваничанина (други талас сеобе култова), који почињу да се умножавају и да улазе у зборнике минејног типа и неумске стихираре. Међутим, култови двојице српских владара остају сведени само на поједине манастирске средине, будући да је њихово потпуно усвајање и ширење у Московској патријаршији онемогућила редукција култова у доба Никонове реформе, средином XVII века. Ревизија месецослова и исправљање богослужбених књига одредиле су коначну судбину српских култова у Руској Цркви: помени и химнографија у част светитеља Саве и Арсенија налазе своје место у штампаним издањима Типика (сведени на категорију малог славословног празника), псалтира са последовањем и минеја, док службе Светом краљу Милутину и кнезу Лазару никада нису ушле у штампане минеје, као ни њихови помени који нестају из руског месецослова у другој половини XVII века. После Никонове реформе старообредничке заједнице, које задржавају предниконовску култну праксу и књиге, настављају да поштују култове светитеља Саве и Арсенија у истом статусу као и пре реформе, а такође и Светог краља Милутина чији се последњи помен налази у једном неумском рукопису с почетка XIX века. Обитавање српских химнографских текстова у руској рукописној и старој штампаној традицији током пет столећа, представља значајну етапу њиховог развоја до оног облика у каквом их познајемо данас. Теодосијеву Службу Светом Сави у великој већини руских ненотираних и нотираних рукописа, као и у свим штампаним издањима, налазимо у потпуном химнографском саставу (средњи празник са бденијем), док се непотпун састав јавља у веома малом броју рукописа (могућност комбиновања са Оданијем Богојављења или неком другом службом). Текст последовања српском првојерарху у руској рукописној традицији припада истој варијанти као и у српској, уз незнатне морфолошке измене и као такав био је први пут штампан у руским минејима почетком XVII века, те је, стицајем историјских околности (прилив великог броја руских богослужбених књига, прихватање руске редакције словенског језика у богослужењу Српске Цркве), он постао предложак за штампање Теодосијеве Службе у свим издањима Србљака и остао у том облику до данас. Данилова Служба Светом Арсенију, чија је српска оригинална верзија написана у редукованом саставу, у руској богослужбеној традицији има 11 верзија химнографског састава од којих 10 налазимо у ненотираним и једну у нотираном рукопису. Бројне текстуалние верзије службе настају допуњавањем Даниловог оригиналног текста химнографијом из светитељских служби Јовану Златоустом, Партенију Лампсакијском, Власију Севастијском, Сави Српском, Тарасију Константинопољском, Алексију Московском, као и из апостолских служби Петру и Павлу, Вартоломеју и Варнави, чиме се култ уздиже до категорије празника са бденијем, какву други српски архиепископ није имао у Српској Цркви. Коначна верзија последовања у облику каквом га познајемо данас, судећи по додатој химнографији, настаје у Московској митрополији у XVI веку, а као таква бива прихваћена у Карловачкој митрополији (српски препис у минеју МСПЦ 84). У истом саставу текст Службе Светом Арсенију бива први пут штампан у руским издањима октобарских минеја, што је послужило као предложак за његово штампање у свим издањима Србљака. Тако историја текста овог последовања представља јединствен пример двоструког повратног утицаја у српској и руској литургијској књижевности. Служба Светом краљу Милутину Данила Бањског преписана је у малом броју руских рукописа у потпуном химнографском саставу и са српским преписима чини исту текстуалну варијанту, уз незнатне измене. Служба Светом кнезу Лазару непознатог Раваничанина једина је која физички није у потпуности сачувана (недостаје већи део Јутрења) и такође не садржи значајне измене сачуваних делова у односу на српске преписе. Оба последовања налазимо искључиво у предниконовским, углавном неумским рукописима који су у већем броју „преживели” реформу, што је омогућило реконструкцију ових служби. Руски преписи химнографије у част Светог Симеона и кондака Светом Сави непознатог писца такође не садрже значајне измене у односу на српске преписе истих, што је условљено кратким временским периодом распростирања и невеликим бројем рукописа у којима се ови текстови налазе. Све анализе химнографског састава и текстуалног садржаја српских химнографских састава у руским богослужбеним рукописима и штампаним издањима покрећу питање израде критичког издања свих служби Србљака са јасно утврђеним критеријумима, које је неопходно за разумевање генезе и еволуције ових текстова, чему могу да послуже резултати овог истраживања. Култови српских светих нису се само селили у Русију, већ су се из ње и враћали обогаћени песмама из других последовања (Свети Арсеније). Одабир култова који је руска богослужбена традиција направила у корист двојице црквених поглавара, светитеља Саве и Арсенија, које је у потпуности усвојила, за разлику од култова тројице српских владара, Симеона, Милутина и Лазара, који су у почетку били поштовани само у одређеним срединама, да би после Никонове реформе потпуно нестали из месецослова – био је условљен идеолошко-политичким стремљењима руске државе и Цркве у XVI и XVII веку у виду централизације и интеграције свих словенских православних Цркава и њихових традиција, али и историјском реалношћу поробљених српских земаља на Балкану.

The migration of cults of Serbian saints to Russia happend in two waves and took place between two great liturgical reforms of the Russian Church, which influenced their adoption decisively (reform of Metropolitan Alexey and Cyprian), but also their final destiny (reform of Patriarch Nikon). At the end of the 14th century, the cults of St. Sava, Arseniy and Simeon the Myrrh-streaming arrived in the Kiev, ie. the Moscow metropolitanate, due to the newly adopted Jerusalem typikon, whose menologion included commemorations of these three Serbian saints, and a corpus of liturgical menological books, arranged according to this Typikon, included (already at the beginning of the 15th century) Serbian hymnography in their honor. Commemorations of the three Serbian saints have appeared in Russian menologies since 1401 (Cyprian's Augmented Psalter), in order to take a stable place in the Russian redactions of the Jerusalem typikon as of its fourth redaction (Tver typikon, 1438). The Cyprian's Psalter becomes a template for later Russian transcripts of the augmented psalters and other menological collections, so the selection of hymnography in honor of these saints, which was a characteristic of Jerusalem (Theodosius' Services to St. Sava and Simeon, Danilo’s Service to St. Arseniy), but also the Evergetian tradition (kontakions from the Sava's Service to Saint Simeon and Canon to Saint Sava by an unknown writer), follows these commemorations in later Russian transcripts. However, the line of transcripts also stands out, which, in accordance with the new typikon, contains hymnography, characteristic exclusively for the Jerusalem tradition, which was also reflected on the Russian menaia. From the end of the 14th, ie. beginning of the 15th century, the Russian menaia initially contains commemorations of Saint Arseniy (October menaion from the Holy Trinity-St. Sergius Lavra) and Sava, as well as Theodosius' Service to Saint Sava (January 14) and Danilo's Service to Saint Arseniy (October 28), which appear in earlier transcripts as an appendix at the end of the book, so that at the beginning of the 16th century they began to "move" to their place. The early merging of the cults of St. Simeon and St. Sava in the Russian environment, conditioned by the content of Theodosius' hymnography and the idea of a symphony between the state and the Church, which was close to that environment, contributed to the absence of St. Simeon's service in the Russian February menaia, and thus of his independent cult. However, the commemoration of Saint Simeon (February 13) with a troparion and two kontakions in Russian menological books is present until the 18th century. In the 16th century, under the influence of the state-church policy of the last three rulers of the Rurik dynasty, which led to the centralization of cults at Makarius’ councils and the "slavisation" of the Russian liturgical calendar, the cults of Saints Sava and Arseniy are spreading. Their commemorations are becoming a stable part of the Russian menologion in the degree of solemnity ranging from the small office with great doxology (St. Arseniy) to the middle office with polyeleos, ie. vigil (St. Sava, and in some areas St. Arseniy). Troparions and kontakions in honor of these saints appear in a large number of augmented psalters and other menological collections, Theodosius' Service to Saint Sava and Danilo's Service to Saint Arseniy are taking a stable place in all types of Russian menaia, and songs from those services get a musical layer in the form of Russian Znamenny (neumatic) notation in a large number of Russian sticherarions of all types. Commemorations of those two saints we found in several Russian hieratikons (in some, Saint Sava is mentioned in a Proscomide with general Christian and Russian saints), and the date of celebration of Saint Sava, due to the collision with the Afterfeast of Epiphany, begins to move from January 14 to 12, which will be ultimately transitioned to in the middle of the 17th century. The most important role in spreading the cults of Serbian saints in Russia was played by monastic environments (Holy Trinity-St. Sergius Lavra, St. Cyril-Belozersky, St. Joseph-Volotsky, Chudov, Solovetsky and St. Anthony of Siya monasteries), as well as scriptoriums of the Assumption Cathedral in the Moscow Kremlin and the St. Sophia Cathedral in Novgorod Velikiy. In the middle of the 16th century, Serbian transcripts of the Service to the Holy king Milutin by Danilo Banjski and the Service to the Holy prince Lazar by the unknown monk from Ravanica (the second wave of cult migration) arrived from Hilandar monastery in the capital of the Moscow empire and begin to multiply and enter the some types of menaion and sticherarions. However, the cults of the two Serbian rulers remain reduced only to certain Russian monastic environments, since their full adoption and spread in the Moscow patriarchate was prevented by the reduction of cults during Nikon's reform, in the middle of the 17th century. The revision of the menologion and the correction of liturgical books determined the final destiny of Serbian cults in the Russian Church: commemorations and hymnography in honor of Saints Sava and Arseniy find their place in printed editions of typikon (with reduced category of feast), augmented psalters and menaia. Services to the Holy king Milutin and prince Lazar never entered the Russian printed menaia, as well as their commemorations, which disappeared from the Russian menologion in the second half of the 17th century. After Nikon's reform, different old believers' communities, which retain prereform cult practice and books, continue to respect the cults of Saints Sava and Arseniy in the same status they had before the reform, as well as the Holy king Milutin, whose last commemoration is in a manuscript with notation from the early 19th century. The inhabitation of Serbian hymnographic texts in the Russian manuscripts and old printed books during five centuries represents a significant stage of their development into the form in which they are known today. Theodosius' Service to Saint Sava in the vast majority of Russian manuscripts with and without musical notation, as well as in all printed editions, we found in complete hymnographic composition (middle feast with vigil), while incomplete composition appears in very few manuscripts (possibility of combining with the Afterfeast of the Epiphany or some other service). The text of the Service to the first Serbian archbishop in the Russian manuscript tradition belongs to the same variant as in the Serbian one, with minor morphological changes and as such, it was the first time printed in Russian menaia at the beginning of the 17th century. Hence, due to historical circumstances, like the influx of a large number of Russian liturgical books and acceptance of the Russian redaction of the Slavic language in the worship of the Serbian Church, text of the Service to Saint Sava printed in the Russian menaia became a template for printing Theodosius' Service in all editions of Serbicon and has remained in that form to this day. Danilo's Service to Saint Arseniy, whose Serbian original version was written in a reduced composition, has 11 versions of the hymnographic composition in the Russian liturgical tradition, 10 of which can be found in manuscripts without notation and one in manuscripts with neumatic notation. Numerous textual versions of the service are created by extending Danilo's original text with hymnography from the services to the Saint Hierarchs: John Chrysostom, Parthenius of Lampsacus, Blaise of Sebaste, Sava of Serbia, Tarasios of Constantinople, Alexius of Moscow, as well as the services to the Apostles: Peter and Paul, Bartholomew and Barnabas, rising the cult to the category of feast with vigil, which Serbian second archbishop didn’t have in the Serbian Church. Judging by the added hymnography, the final version of the service in the form we know today, was written in the Moscow metropolitanate in 16th century and as such was accepted in the Karlovac metropolitanate (Serbian transcript in the MSPC 84). In the same composition, the text of the Service to Saint Arseniy was printed for the first time in the Russian editions of the October menaia, which served as a template for its printing in all editions of Serbicon. Thus, the history of the text of this service is a unique example of a double reciprocal influence in Serbian and Russian liturgical literature. The service to the Holy king Milutin by Danilo Banjski was transcribed in a small number of Russian manuscripts in full hymnographic composition and with Serbian transcripts it represents the same textual variant with minor changes. The service to the Holy prince Lazar of the unknown monk of Ravanica is the only one that is not completely physically preserved (big part of the Matins is missing) and also does not contain significant changes in the preserved parts in relation to Serbian transcripts. Both services are found exclusively in manuscripts written before Nikon’s reform, mostly with neumatic notation, which "survived" the reform in large number and which enabled their reconstructions. The Russian transcripts of the hymnography in the honor of the Saint Simeon and the Kontakion to the Saint Sava by an unknown writer also do not contain significant changes in relation to their Serbian transcripts. This is conditioned by a short period of distribution and the small number of manuscripts in which these texts are found. All analysis of the hymnographic composition and textual content of Serbian hymnography in Russian liturgical manuscripts and printed editions raise the issue of making a critical edition of all services of Serbicon with clearly defined criteria, which is necessary to understand the genesis and evolution of these texts and what the results of this research can be used for. The cults of Serbian saints not only moved to Russia, but also returned from there enriched with hymnography from other services (St. Arseniy). The choice of cults made by the Russian liturgical tradition in favor of the two archbishops, St. Sava and Arseniy, who are fully adopted, unlike the cults of the three Serbian rulers, Simeon, Milutin and Lazar, which were initially respected only in certain environments and then after Nikon's reform completely disappeared from the Russian menologion, was conditioned by the ideological and political aspirations of the Russian state and Church in the 16th and 17th centuries in the form of centralization and integration of all Slavic Orthodox Churches and their traditions, as well as by the historical reality of enslaved Serbian countries in the Balkans.