Материјално-правни аспекти стечаја са посебним освртом на преварне радње у стечају

Abstract

До стечаја као привредноправног института долази када се имовина дужника умањи у таквој мери, да му дуговања према повериоцима прелазе имовинску вредност која је и била покриће да се такви дугови начине. Ово је заправо ситуација у којој дужник више није у могућности да гарантује повериоцима извршавање преузетих обавеза, спрам вредности имовине којом располаже. У начелу, стечајни поступак је правни модалитет збирног намирење поверилаца пословног субекта које је инсолвентно, односно неспособно да врши плаћање својих обавеза. Услови пословања на светском и националном нивоу, савремени изазови пред којима се економије већине земаља налазе и проблеми са којима се национални пословни интереси суочавају истакли су потребу за адекватном националном правном регулативом у области стечаја. Најзначајнији важећи закон који се непосредно тиче стечаја и стечајног поступка у Републици Србији је Закон о стечају. Настанак и развој института стечаја може се посматрати и анализирати још од римског права до данас. Начелно, етапе развоја стечаја могу се определити на следећи начин: период развоја у римском праву; период средњевековног развоја; период кодификације стечајног права и уобличавање система стечајног права. Као посебна етапа која се током развоја института стечаја може издвојити, а од посебне је важности за стечај и стечајно право у Републици Србији, јесте развој института стечаја на простору наше земље. Да би дошло до покретања стечаја нужно је да постоје стечајни разлози као један од материјално-правних услова. Према законском одређењу, стечајни разлози обухватају: трајнију неспособност плаћања; претећу неспособност плаћања; презадуженост; непоступање по усвојеном плану реорганизације и ако је план реорганизације издејствован на преваран или незаконит начин. Битни институти стечајног права су стечајни дужник и стечајни повериоци, који припадају категорији странака у стечајном поступку. Странке у кривичном поступку, уз стечајног судију и друге учеснике у стечајном поступку, припадају категорији субјеката стечајног поступка. Посебан осврт у раду учињен је на однос стечаја и привредног криминалитета. Када се анализира материја привредног криминалитета, значајан појавни облик из ове материје јесу свакако злоупотребе које је могуће учинити у току стечајног поступка, а од стране лица овлашћених да тај поступак воде или да у њему учествују. Привредни криминалитет у нашој држави карактеришу сложена кривична дела, посебно у областима финансија, рачуноводства, банкарства, спољне трговине, као и у процесу приватизације. Преварне радње у стечајном поступку, односно стечајне преваре, спадају у групу деликата којима се угрожава пословање других компанија. Постоје различити начини на које се стечај може проузроковати са намером да се оштете повериоци, као што је на пример сакривање или уништење имовине, предузимање економски нерационалних или шпекулативних послова који проузрокују губитке, продаја имовине испод тржишне вредности, итд. Веома значајно је и питање последице оваквих деликата. Поред финансијских последица, криминалитет компанија чији су појавни облици стечајне преваре, доводи, поред великих економских губитака (како пословног субјекта тако и државе) и до кршења поверења, слабљења поверења јавности у друштвене вредности, а може имати и знатно теже последице. У циљу сагледавања неких релевантних параметара заступљености стечајних поступака у пракси, као и заступљености стечајних превара у пракси правосудних органа у Републици Србији, у истраживачком делу рада је анализирана статистика стечајних поступака Агенције за лиценцирање стечајних управника, као и заступљеност преварних радњи у области стечаја у Републици Србији.

Do stečaja kao privrednopravnog instituta dolazi kada se imovina dužnika umanji u takvoj meri, da mu dugovanja prema poveriocima prelaze imovinsku vrednost koja je i bila pokriće da se takvi dugovi načine. Ovo je zapravo situacija u kojoj dužnik više nije u mogućnosti da garantuje poveriocima izvršavanje preuzetih obaveza, spram vrednosti imovine kojom raspolaže. U načelu, stečajni postupak je pravni modalitet zbirnog namirenje poverilaca poslovnog subekta koje je insolventno, odnosno nesposobno da vrši plaćanje svojih obaveza. Uslovi poslovanja na svetskom i nacionalnom nivou, savremeni izazovi pred kojima se ekonomije većine zemalja nalaze i problemi sa kojima se nacionalni poslovni interesi suočavaju istakli su potrebu za adekvatnom nacionalnom pravnom regulativom u oblasti stečaja. Najznačajniji važeći zakon koji se neposredno tiče stečaja i stečajnog postupka u Republici Srbiji je Zakon o stečaju. Nastanak i razvoj instituta stečaja može se posmatrati i analizirati još od rimskog prava do danas. Načelno, etape razvoja stečaja mogu se opredeliti na sledeći način: period razvoja u rimskom pravu; period srednjevekovnog razvoja; period kodifikacije stečajnog prava i uobličavanje sistema stečajnog prava. Kao posebna etapa koja se tokom razvoja instituta stečaja može izdvojiti, a od posebne je važnosti za stečaj i stečajno pravo u Republici Srbiji, jeste razvoj instituta stečaja na prostoru naše zemlje. Da bi došlo do pokretanja stečaja nužno je da postoje stečajni razlozi kao jedan od materijalno-pravnih uslova. Prema zakonskom određenju, stečajni razlozi obuhvataju: trajniju nesposobnost plaćanja; preteću nesposobnost plaćanja; prezaduženost; nepostupanje po usvojenom planu reorganizacije i ako je plan reorganizacije izdejstvovan na prevaran ili nezakonit način. Bitni instituti stečajnog prava su stečajni dužnik i stečajni poverioci, koji pripadaju kategoriji stranaka u stečajnom postupku. Stranke u krivičnom postupku, uz stečajnog sudiju i druge učesnike u stečajnom postupku, pripadaju kategoriji subjekata stečajnog postupka. Poseban osvrt u radu učinjen je na odnos stečaja i privrednog kriminaliteta. Kada se analizira materija privrednog kriminaliteta, značajan pojavni oblik iz ove materije jesu svakako zloupotrebe koje je moguće učiniti u toku stečajnog postupka, a od strane lica ovlašćenih da taj postupak vode ili da u njemu učestvuju. Privredni kriminalitet u našoj državi karakterišu složena krivična dela, posebno u oblastima finansija, računovodstva, bankarstva, spoljne trgovine, kao i u procesu privatizacije. Prevarne radnje u stečajnom postupku, odnosno stečajne prevare, spadaju u grupu delikata kojima se ugrožava poslovanje drugih kompanija. Postoje različiti načini na koje se stečaj može prouzrokovati sa namerom da se oštete poverioci, kao što je na primer sakrivanje ili uništenje imovine, preduzimanje ekonomski neracionalnih ili špekulativnih poslova koji prouzrokuju gubitke, prodaja imovine ispod tržišne vrednosti, itd. Veoma značajno je i pitanje posledice ovakvih delikata. Pored finansijskih posledica, kriminalitet kompanija čiji su pojavni oblici stečajne prevare, dovodi, pored velikih ekonomskih gubitaka (kako poslovnog subjekta tako i države) i do kršenja poverenja, slabljenja poverenja javnosti u društvene vrednosti, a može imati i znatno teže posledice. U cilju sagledavanja nekih relevantnih parametara zastupljenosti stečajnih postupaka u praksi, kao i zastupljenosti stečajnih prevara u praksi pravosudnih organa u Republici Srbiji, u istraživačkom delu rada je analizirana statistika stečajnih postupaka Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, kao i zastupljenost prevarnih radnji u oblasti stečaja u Republici Srbiji.

Bankruptcy, as a commercial law institution, occurs when the debtor's property is reduced to such an extent that his debts towards his creditors exceed his property value, used to cover the settlement of such debts. This is actually a situation in which the debtor is no longer able to guarantee to creditors the performance of assumed obligations, against the value of assets at his disposal. In principle, bankruptcy proceedings are a legal modality for the collective settlement of a business entity’s creditors, a business entity that is insolvent, i.e., unable to pay its obligations. Business conditions at the global and national level, modern challenges faced by the economies of most countries, and problems faced by national business interests, have highlighted the need for adequate national statutory regulation in the field of bankruptcy. The most significant valid law that directly concerns bankruptcy and bankruptcy proceedings in the Republic of Serbia is the Law on Bankruptcy. The origin and development of the bankruptcy institute can be observed and analyzed from Roman law until today. In principle, the stages of bankruptcy development can be defined as follows: period of development in Roman law; period of medieval development; the period of codification of bankruptcy law; and the shaping of the bankruptcy law system. As a separate phase that can be singled out during the development of the bankruptcy institute, and of particular importance for bankruptcy and bankruptcy law in the Republic of Serbia, is the development of the bankruptcy institute within the territory of our country. A substantive and legal condition for the initiation of bankruptcy are bankruptcy grounds. According to the legal definition, bankruptcy grounds include: a more permanent inability to pay; impending insolvency; over indebtedness; failure to act according to an adopted reorganization plan; and a reorganization plan that was executed in a fraudulent or illegal manner. Important institutes of bankruptcy law are the bankruptcy debtor and bankruptcy creditors, who belong to the category of parties in bankruptcy proceedings. Parties in criminal proceedings, along with bankruptcy judges and other participants in bankruptcy proceedings, belong to the category of subjects of bankruptcy proceedings. A special review was made in the paper referring to the relationship between bankruptcy and economic crime. When analyzing the matter of economic crime, a significant form of this matter is certainly the abuses that can be committed during bankruptcy proceedings, by persons authorized to lead the proceedings or to participate in them. Economic crime in our country is characterized by complex crimes, especially in the fields of finance, accounting, banking, foreign trade, as well as during the privatization process. Fraudulent acts in bankruptcy proceedings, i.e., bankruptcy fraud, belong to the group of crimes that threaten the business of other companies. There are various ways in which bankruptcy can be caused with the intention of damaging creditors such as hiding or destroying assets, undertaking economically irrational or speculative transactions that cause losses, selling assets below market value, etc. The consequences of such offenses are also very important. In addition to financial consequence reflected in great economic losses (both to the business entity and the state), the criminality of companies whose manifestations are bankruptcy fraud, lead to breach of trust, weakening of public trust in social values, and can have much more dire consequences. In order to look at some relevant parameters for the representation of bankruptcy proceedings in practice, as well as the representation of bankruptcy fraud in the practice of judicial authorities in the Republic of Serbia, the research part of the paper analyzed the statistics of bankruptcy proceedings kept by the Agency for the Licensing of Bankruptcy Trustees, as well as the representation of fraudulent actions in the field of bankruptcy in the Republic Serbia.