Поезија и поетика треће генерације српског послератног модернизма (Љубомир Симовић, Бранислав Петровић, Матија Бећковић)

Abstract

Основни истраживачки циљеви ове дисертације происходе из покушаја да се на књижевноисторијски поуздан начин утврди поетички статус Љубомира Симовића, Матије Бећковића и Бранислава Петровића у контексту развоја српског послератног модернизма. Анализирани корпус сачињавају дела која су поменути аутори објављивали од краја педесетих до почетка осамдесетих година, јер им је током тих деценија пошло за руком да на естетски аутентичној основи утемеље своју лирску самосвојност и поетички динамизују еволутивне токове савремене српске поезије. Испитивањем индивидуалног стваралачког сазревања ових песника настојали смо да оцртамо лук њихове естетске еманципације од модернистичких претходника, али и да представимо кључне поетичке чиниоце који конституишу њихову јединствену поетску природу. Посебну истраживачку пажњу посветили смо начину на који се текућа критика опходила према песништву ових аутора, али и сагледавању положаја који им је додељиван у каснијим књижевноисторијским синтезама. Симовић, Бећковић и Петровић представљају више од генерације или нараштаја, јер их изнутра у већој мери повезује поетичка сродност него хронолошка блискост, али мање од покрета, правца или песничке школе, јер збир њихових стваралачких самосвојности није обједињен никаквим заједничким програмом или манифестом. Иако се песнички развој ових аутора није одвијао у истом ритму, њихови књижевни плодови су се временом почели указивати као спонтана, стваралачки сродна и готово симултано испољена реакција једне нове поетске генерације на оне аспекте неосимболистичке парадигме који су почели да одишу духом естетске истрошености. Осетивши да је савремени песнички исказ засићен тежњама ка семантички затамњеној изражајности и херметизму, што је довело до хипертрофије псеудоинтелектуалности, удаљавања поезије од конкретних стварносних садржаја и њеног затварања у уске кругове читалачких посвећеника, Љ. Симовић, М. Бећковић и Б. Петровић су начинили кључни поетички преокрет тиме што су, сваки на свој начин, обновили идеју о комуникативном песничком језику, преусмерили стваралачку пажњу ка непосредним доживљајима реалног живота, и оплеменили пределе својих лирских светова феноменима што долазе из области свакодневног искуства.

The main research goals of this dissertation arise from an attempt to determine the poetic status of Ljubomir Simović, Matija Bećković and Branislav Petrović in the context of the development of Serbian post-war modernism, following the methods of literary history. The analysed corpus comprises works published by the authors from the late 1950s to the early 1980s, for this is the period when they managed to put their lyrical originality on an aesthetically authentic footing, and to poetically accelerate the evolutionary processes of contemporary Serbian poetry. By studying the individual creative ripening of these poets, we have sought to trace the arch of their aesthetic emancipation from their modernist predecessors, but also to present the key poetic factors that constitute their unique poetic nature. In our research, we have particularly considered the critical reception of the authors’ works at the time of their publishing, along with an analysis of the position they were given in later literary history syntheses. Simović, Bećković and Petrović represent more than just a generation, because it is rather an internal poetical kinship that connects them than a chronological closeness, but less than a movement, style or school of poetry, since the sum of their creative singularities is not the result of some common programme or manifesto. Although the poetic development of these authors did not happen at the same pace, in time their poetic works began to emerge as a spontaneous, creatively related and almost simultaneously exhibited reaction of a new poetic generation to those aspects of the neosymbolist paradigm that had taken on an aura of aesthetic triteness. Sensing that the contemporary poetic expression was oversaturated with pursuits of a semantically opaque expressiveness and hermeticism, which led to a hypertrophy of pseudo-intellectualism, a departure of poetry from concrete reality and its retreat to closed circles of literary enthusiasts, Simović, Bećković and Petrović brought about a crucial poetic shift by, each in his own way, reviving the idea of a simple, straightforward language, refocusing the author’s attention to immediate real-life experiences, and adorning the landscapes of their lyrical worlds with phenomena stemming from the area of everyday experience.