Наратив љубавне страсти у приповеткама српског романтизма и реализма

Abstract

Први циљ рада је да се унутар приповедне грађе препознат, наратив љубавне страсти издвоји и прикаже као теоријски еротолошки модел, где би типови љубавне страсти били постављени у митолошки али и историјско-поетички интерпретативни оквир. У таквом моделу ће се посебно истицати два еросова лика – ерос који тежи прокреацији (рађању) и ерос који води обожењу (смрти љубавника), што даље служи као основа при тумачењу љубавних мотива и заплета у приповеткама српског романтизма и реализма. Током одређивања видова ероса (прокреација, медијални ерос, апстиненција), методолошки се ослањамо на низ друштвено-хуманистичких дисциплина (етнологија, историја религије, аналитичка психологија) у складу са дефиницијом Михаила Епштејна који еротологију одређује као хуманистичку дисциплину насупрот сексологији као природној науци. Истицање везе обрађиване приповедне грађе са народном књижевношћу, и фолклором у ширем смислу, као и указивање на еротолошко-теоријски подтекст приповедака, испостављаће се као доминантнији и за тумачење љубавних мотива пресуднији елемент, од ослањања на стилскоформацијска обележја романтизма или реализма. Романтичарска, односно реалистичка еротолошка визура, сагледаване на истом жанру, послужиће као посебно погодан терен за испробавање опсега дејства претходно изложеног еротолошког апарата, иманентно присутног у датој грађи. Испитивање начина на који је тематско-мотивски али и митолошко-архетипски структуирана љубавна страст унутар приповетки српског романтизма и реализма, обезбедило би у коначници еротолошки теоријски материјал, примењив не само на тумачење књижевности која припада стилским формацијама којима се у раду бавимо, већ и на интерпретацију теме љубавне страсти у ширим књижевно-еротолошким оквирима.

The first goal of the work is to single out the narrative of love passion recognized within the narrative material and present it as a theoretical erotological model, where the types of love passion would be placed in a mythological but also a historical-poetic interpretive framework. Within such a model, two characters of eros will stand out – eros that strives for procreation (birth) and eros that leads to deification (the death of the lovers). These characteristics further serves as a basis for the interpretation of love motifs and plots in the stories of Serbian romanticism and realism. During the determination of types of eros (procreation, medial eros, abstinence), we methodologically rely on a number of social-humanistic disciplines in accordance with the definition of Michael Epstein, who defines erotology as a humanistic discipline unlike sexology as a natural science. Connection of narrative material with folk literature and folklore, as well as erotological-theoretical subtext of the stories, will turn out to be a more dominant and crucial element for the interpretation of love motives, than relying on stylistic features of romanticism or realism. The romantic and the realistic erotological vision, seen in the same genre, will serve as a particularly suitable field for testing the range of effects of the previously exposed erotological system immanently present in the given texts. Examining the way in which love passion is structured within the stories of Serbian romanticism and realism would ultimately provide erotological theoretical material, applicable not only to the interpretation of literature that belongs to the stylistic formations that we deal with in this work, but also to interpretation of the same theme in a wider literary and erotological framework.