Глаголи емитовања перцептивних стимулуса у српском језику

Abstract

Предмет нашег истраживања представљају глаголске лексеме које у некој од својих семантичких реализација (било у основној или у некој од секундарних) означавају емитовање перцептивних стимулуса: звука, светлости или мириса. Такви се глаголи у раду скраћено називају глаголима емитовања (ГЕ), те конкретније, према засебним лексичко-семантичким групама: глаголима звука (ГЗ), глаголима светлости (ГС) и глаголима мириса (ГМ). Основни циљ рада јесте опис лексичко-семантичких и деривационих особености глагола емитовања звука, светлости и мириса у српском језику, те утврђивање степена и карактера њихове повезаности са другим лексичким групама глагола унутар лексичког система. Кроз анализу се наметнуло неколико ужих циљева: (1) (оквирно) одређивање инвентара лексичких јединица и граница анализираног семантичког скупа; (2) издвајање прототипичних представника наведених глаголских група; (3) испитивање семантичких механизама које доводе до семантичког гранања глагола звука, глагола светлости и глагола мириса изван основног домена; (4) утврђивање инвентара и семантике творбених средстава која су коришћена у грађењу глаголских твореница; и (5) опис модела дефинисања ових глагола у лексикографској пракси српског језика, уз навођење смерница (где је то могуће) за уједначавање њиховог речничког описа. Базична лексичка грађа за ово истраживање ексцерпирана је из описних речника српског језика: а) Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ (РСАНУ) (до двадесет првог тома, тј. до речи покупити), б) Речника српскохрватскога књижевног језика Матице српске (РМС) и в) Речника српскога језика Матице српске (РСЈ). Будући да речнички извори за ово истраживање не пружају довољан број илустративних примера за сваку семантичку реализацију, тај недостатак надомештен је укључивањем додатних извора. Најрепрезентативнији од њих је Корпус савременог српског језика Математичког факултета у Београду (ЕК), а затим и поједина књижевна дела доступна на сајту Антологија српске књижевности (АСК). Наведени извори допуњени су, у случајевима када је то било неопходно, и различитим текстовима из општег корпуса на интернету. Након уводних поглавља која се тичу предмета и циљева рада, методолошких и терминолошких одређења, корпуса рада и прегледа досадашњих истраживања, прешло се на опис језичке грађе. Главни део истраживања подељен је, према издвојеним лексичко-семантичким групама глагола, на три целине. У оквиру сваке целине грађа је анализирана с лексичко-семантичког и творбеног становишта, уз осврте на поједине граматичке посебности испитиваних глаголских група. С обзиром на тип лексичке грађе, која је пре свега лексикографска, те у складу с тим, везана за тзв. традиционалне лексикографске методе и одговарајуће приступе лексичкој семантици – основу истраживања најважнијих лексиколошко-дериватолошких и других питања чине резултати домаће, а у неким сегментима и руске, лингвистике у овом домену (али и запажања истакнута у значајним англосаксонским радовима сродне тематике). Први, најобимнији сегмент централног дела рада посвећен је лексичкој групи глагола звука. Најпре се описује позиција тих глагола у неким од постојећих семантичких класификација глаголске лексике, а затим се даје преглед парадигматских скупова у које су у досадашњој литератури биле сврставане поменуте глаголске лексеме. Након тога се, анализом речничке и корпусне грађе, утврђује скуп централнијих чланова ове групе глагола (брујати, звиждати, зујати, пиштати и шкрипати).

Семантика глагола звука анализирана је са више становишта. Семантичке карактеристике те глаголске групе прво су разматране на основу података које дају описни речници, при чему је издвојено неколико семантичких компонената које неретко улазе у њихове семантичке структуре (основне карактеристике звука, прототипични извор, начин настанка звука, каузативна компонента). Затим је, у оквиру другог дела семантичке анализе, пажња посвећена ситуацијама емитовања звука. У разматрању различитих ситуација емитовања звука пошло се од елементарне или најједноставније ситуације, која обухвата емитер, звук и перципијента. Све ситуације подробно су анализиране према различитим категоријама емитера (људи, животиње, материја и материјални предмети, те атмосферске појаве). Поглавље посвећено полисемији глагола звука показало је у којим све доменима ови глаголи реализују своја секундарна значења (нпр. простирање звука и кретање, вербална комуникација, визуелна перцепција). Такође, поменути су различити семантички трансфери унутар лексичке групе глагола звука, који су првенствено засновани на акустичкој метафори (нпр. На вратима је јаукала мећава и сл.). Творба глагола звука описана је кроз два потпоглавља: најпре кроз део о префиксацији, а затим о суфиксацији – будући да је већина ових глаголских лексема настала у једном од два наведена творбена процеса. У анализи се пошло од појмовно-терминолошког апарата који је већ, мање или више, устаљен у савременој србистичкој дериватологији. Грађа је анализирана према формалном критеријуму: од форманта ка значењу. Последње поглавље анализе глагола звука тиче се начина њихове лексикографске обраде у описним речницима српског језика. Издвојени су модели дефинисања који се у речницима користе приликом утврђивања семантичког садржаја глагола звука, уз навођење одређених сугестија које би могле послужити унапређењу лексикографске праксе приликом описа овог дела глаголске лексике. Други и трећи, завршни сегмент централног дела истраживања односи се на преостале две групе – глаголе светлости и глаголе мириса. Ове групе обухватају знатно мањи број глаголских лексема, те је, сходно томе, структура поглавља у оквиру ова два сегмента знатно једноставнија, и формално и садржински. У анализи се, такође, полази од прототипичних чланова ових глаголских група (светлети, сијати; мирисати). Анализиране су њихове лексичко-семантичке карактеристике, углавном према грађи из лексикографских извора. Испитивани су, такође, процеси семантичког ширења ових глаголских лексема. Као код глагола звука, и овај део грађе описан је с творбеног аспекта, и то, будући да је реч о врло сличним процесима настанка глаголских деривата, кроз део о префиксацији и део о суфиксацији. Најзад, забележени су значајнији модели дефинисања семантичких садржаја чланова ових глаголских група. Након детаљно спроведене анализе језичке грађе, сумирају се парцијална запажања из свих сегмената истраживања. На самом крају рада представљен је регистар анализираних глагола емитовања звука, светлости и мириса.

The subject of our research are verb lexemes which, in one of their semantic realizations (either primary or secondary), denote the emission of perceptual stimuli: sound, light or smell. These verbs will be called verbs of emission, and more specifically, according to their separate lexical-semantic groups: verbs of sound, verbs of light and verbs of smell. The main goal of our work is to describe the lexical-semantic and derivational features of sound, light and smell emission verbs in the Serbian language, and to determine the degree and character of their connection to other lexical groups of verbs, within the lexical system. There are several basic goals imposed in our study: (1) the (general) determination of the inventory of lexical units; (2) identifying the prototypical representatives of the mentioned verb groups; (3) examining the semantic mechanisms that lead to the semantic branching of sound, light and smell verbs outside the basic domain; (4) determining the inventory and semantics of the word-formation means used in the construction of verb forms and (5) the description of the lexicographical models for defining these verbs in the Serbian language and uniforming their dictionary description. The basic lexical material for this research was excerpted from three eminent descriptive dictionaries of the Serbian language: a) The Dictionary of the Serbo-Croatian Literary and Vernacular Language (including the 21. volume, up to the word pokupiti), b) The Dictionary of the Serbo-Croatian Literary Language of Matica Srpska and c) The Dictionary of the Serbian language of Matica srpska. Since these dictionary sources couldn’t provide a sufficient number of illustrative examples for each semantic realization, the deficiency was compensated by the inclusion of additional sources. The most representative of them is the Corpus of the Contemporary Serbian Language of the Faculty of Mathematics in Belgrade, as well as individual literary works available on the Anthology of Serbian Literature website. The mentioned sources were supplemented, in cases where it was necessary, with various texts from the general corpus on the Internet. After the introductory chapters concerning the subject and objectives of the work, methodological and terminological definitions and the review of previous research, we moved on to the description of the linguistic material. The main part of the research is divided into three units according to the individual lexical-semantic groups of verbs. Within each unit, the material is analyzed from a lexical-semantic and word-formation point of view, with reference to certain grammatical features of the investigated verb groups. Considering the type of lexical material, which is primarily lexicographic, and accordingly, related to the so-called traditional lexicographic methods and corresponding approaches to lexical semantics – the research is based on the results of domestic, and in some segments the results of Russian linguistics (as well as on key observations highlighted in significant Anglo-Saxon works on related topics). The first, most extensive segment of the study is dedicated to the verbs of sound. Firstly, we describe the position of these verbs in some of the existing semantic classifications of verbs, also giving an overview of the paradigmatic sets into which these verbs were classified, according to the literature. In addition to this, a set of more central members of this group of verbs is determined by analyzing dictionary and corpus material (brujati, zviždati, zujati, pištati and škripati).

The semantics of the verbs of sound was analyzed according to several aspects. The semantic characteristics of this verb group were firstly discussed on the basis of the data provided by descriptive dictionaries, where several semantic components, which often enter their semantic structures were singled out (basic sound characteristics, the prototypical source, the ways of sound generation, the causative component). In the second part of our semantic analysis, attention was paid to sound emission situations. Considering different situations of sound emission, we started from the elementary situation, which includes the emitter, the sound and the perceiver. All situations were analyzed in detail according to different categories of emitters (people, animals, matter and material objects, and atmospheric phenomena). The chapter dedicated to the polysemy of sound verbs describes the domains in which these verbs gain their secondary meanings (e.g. sound transmission and movement, verbal communication, visual perception). Also, various semantic transfers were mentioned within the lexical group of sound verbs, which are primarily based on an acoustic metaphor (e.g. Na vratima je jaukala mećava etc.). Two subchapters are dedicated to the formation of sound verbs: the first one considers the prefixation process, and the second one deals with the suffixation word formation process. The analysis was based on the conceptual and terminological apparatus which is already, more or less, established in various derivational studies in contemporary Serbian. The material was analyzed according to the formal criteria: from formant to meaning. The final chapter concerning the analysis of sound verbs deals with the ways in which they are lexicographically processed in descriptive dictionaries of the Serbian language. Definition models determining the semantic content of sound verbs are singled out of the above-mentioned dictionaries, followed by certain suggestions which could be used for the improvement of the lexicographic practice in describing this part of the verb lexicon. The two final segments of the study (the second and third) refer to the two remaining groups – verbs of light and verbs of smell. These groups include a smaller number of verb lexemes, wherefore the structure of these chapters is significantly simpler, both formally and content-wise. The analysis is based on the prototypical members of these verb groups (svetleti, sijati; mirisati). Their lexical-semantic characteristics were analyzed, mainly according to the material from lexicographic sources (dictionaries). The processes of the semantic expansion of these verb lexemes were also examined. The linguistic material was also described from the word-formation aspect, and being a question of very similar derivational processes, prefixation and suffixation were considered likewise. Finally, more significant lexicographic models for defining the semantic content of these verbs were recorded. After a detailed analysis of the linguistic material, partial observations from all segments of the research were summarized. At the very end of the paper, a register of the analyzed verbs of sound, light and smell emission is presented.