Ригидност- дефиниције и релације са субјективним благостањем

Abstract

Појам ригидности је један од најстарије изучаваних појмова у психологији, један од ретких који се изучава у готово свакој психолошкој дисциплини. Проблематика истраживања ригидности потиче из различитог дефинисања концепта, различитих начина његове операционализације и инструмената који се користе у истаживањима. Са намером да се неке од наведних замерки превазиђу, основна сврха истраживања са једне стране укључује истовремено испитивање различитих операционализација ригидности јединственом батеријом инструмената, а са друге стране испитивање односа различитих аспеката ригидности из угла Теорије субјективног благостања, једне од најактуелнијх теорија из позитивне психологије данас. Ригидност је дефинисана као свако понављање и устаљен начин било размишљања, било доживљавања себе и околине или реаговања на различите стимулусе из спољашњег окружења. „Шаблони“ се испољавају у свим контекстима функционисања особе, при чему их она не мења чак ни када се средина промени. Испитивање односа овако дефинисане ригидности са сродним конструктима (нетолеранцијом на неизвесност, потребом за личном структуром, отвореношћу према искуству) предстваља први циљ спроведеног истраживања. Други циљ истаживања односио се на повезаност различитих концепата ригидности са субјективним благостањем и психолошком флексибилношћу. Трећи циљ истраживања односи се на испитвање доприноса особина личности на однос између ригидности, субјективног благостања и психолошке флексибилности. Коришћени инструменти у истраживању су: Упитник ригидности РИГ2 (Граховац и сар., 2011), Скала личне потребе за структуром ПНС (Personal Need for Structure Scale, Thompson et al., 1989), Упитник нетолеранције на неизвесност ИУС (Intolerance of Uncertainty Scale: Freeston et al., 1994; адаптирали на српски Сокић, Самац, Бошковић и Михић, 2012, краћа верзија), Упитник за процену базичних димензија личности Великих пет плус два, краћа верзија - ВП+2 (Смедеревац и сар., 2010), Упитник прихватања и акције ААQ2 (Acceptance and Action Questionnaire II, Bond i Hayes, 2005, српска верзија), Кратка скала субјективног благостања KСБ (Јовановић и Брдарић, 2008). Узорак чини 768 припадника опште популације (71,1% женског пола) старости од 18 до 80 година, а просечна старост износи 34 године. Део узорка чине студенти Филозофског и Економског факултета Универзитета у Новом Саду, испитивани методом папир-оловка, а други део узорка је прикупљен путем интернета и социјалних мрежа, методом снежне грудве. Свеукупно посматрано, резултати ове студије потврђују изнесене хипотезе у раду и сугеришу неколико закључака: Прво, ригидност је мултидимензионалан конструкт. Различите, уже дефинисане операционализације концепта ригидности (ригидност, нетолеранција на неизвесност, лична потреба за структуром, отвореност према искуству) су у међусобном корелацијском односу. Друго, неки аспекти ригидности су у позитивном, а други у негативном односу са индикаторима субјективног благостања. Додатно, нису сви аспекти ригидности повезани са свим мерама субјективног благостања. Повишена бихевиорална ригидност и чежња за структуром доприносе израженијем позитивном ставу према животу, док интерперсонална ригидност и инхибиторна анксиозност негативно предвиђају како позитиван став према животу и позитиван афективитет, тако и психолошку флексибилност. Свака од шест мера ригидности (интерперсонална ригидност, бихевиорална ригидност, чежња за структуром, суочавање са недостатком структуре, проспективна анксиозност, инхибиторна анксиозност) показала се значајном за предвиђање бар неког аспекта субјективног благостања. Најконзистентнијим предикторима субјективног благостања показале су се интерперсонална ригидност и инхибиторна анксиозност, а резултати генерално сугеришу добру предиктивну моћ наше операционализације ригидности у предикцији субјективног благостања. Треће, особине личности и самостално и у интеракцији са различитим концептима ригидности остварују допринос субјективном благостању. Добијени резултати указују на то да су неуротицизам, екстраверзија и отвореност према искуству најважније димензије за процену позитивног афективитета и позитивног става према животу. Висок неуротицизам доприноси нижем позитивном ставу према животу и позитивном афективитету (самостално и у интеракцији са проспективном анксиозношћу), а висока екстраверзија (самостално и у интеракцији са бихевиоралном ригидношћу) и отвореност према искуству (самостално и у интеракцији са проспективном анксиозношћу) позитивно допирносе когнитивној и афективној компоненти субјективног благостања. Виши скорови на екстраверзији и неуротицизму (самостално и у интеркацији са инхибиторном анксиозношћу) доприносе израженијој психолошкој нефлексибилности, при чему је изостао допринос отворености према искуству, иако је у корелацијским испитивањима отвореност била у негативном односу са психолошком нефлексибилношћу. Ово би говорило у прилог томе да иако су екстравертније особе срећније, то не значи и да су флексибилније у сагледавању догађаја, као и да интелектуална отвореност не говори у прилог повећања самосвесности које се постиже кроз дубље (интроспективно) процесуирање информација неопходно за повећање капацитета за „ступање у садашњи моменат без одбрана“. Импликације добијених резултата су теоријске и практичне. Теоријска значајност рада огледа се у предлогу теријског оквира за даља испитивања појма ригидности. Практична употреба добијених резултата могла би да се огледа пре свега у клиничком (дијагностичком) раду, у саветодавном раду у саветовалиштима за децу и родитеље, у психотерапијском раду и саветодавном раду у организацијама.

Pojam rigidnosti je jedan od najstarije izučavanih pojmova u psihologiji, jedan od retkih koji se izučava u gotovo svakoj psihološkoj disciplini. Problematika istraživanja rigidnosti potiče iz različitog definisanja koncepta, različitih načina njegove operacionalizacije i instrumenata koji se koriste u istaživanjima. Sa namerom da se neke od navednih zamerki prevaziđu, osnovna svrha istraživanja sa jedne strane uključuje istovremeno ispitivanje različitih operacionalizacija rigidnosti jedinstvenom baterijom instrumenata, a sa druge strane ispitivanje odnosa različitih aspekata rigidnosti iz ugla Teorije subjektivnog blagostanja, jedne od najaktuelnijh teorija iz pozitivne psihologije danas. Rigidnost je definisana kao svako ponavljanje i ustaljen način bilo razmišljanja, bilo doživljavanja sebe i okoline ili reagovanja na različite stimuluse iz spoljašnjeg okruženja. „Šabloni“ se ispoljavaju u svim kontekstima funkcionisanja osobe, pri čemu ih ona ne menja čak ni kada se sredina promeni. Ispitivanje odnosa ovako definisane rigidnosti sa srodnim konstruktima (netolerancijom na neizvesnost, potrebom za ličnom strukturom, otvorenošću prema iskustvu) predstvalja prvi cilj sprovedenog istraživanja. Drugi cilj istaživanja odnosio se na povezanost različitih koncepata rigidnosti sa subjektivnim blagostanjem i psihološkom fleksibilnošću. Treći cilj istraživanja odnosi se na ispitvanje doprinosa osobina ličnosti na odnos između rigidnosti, subjektivnog blagostanja i psihološke fleksibilnosti. Korišćeni instrumenti u istraživanju su: Upitnik rigidnosti RIG2 (Grahovac i sar., 2011), Skala lične potrebe za strukturom PNS (Personal Need for Structure Scale, Thompson et al., 1989), Upitnik netolerancije na neizvesnost IUS (Intolerance of Uncertainty Scale: Freeston et al., 1994; adaptirali na srpski Sokić, Samac, Bošković i Mihić, 2012, kraća verzija), Upitnik za procenu bazičnih dimenzija ličnosti Velikih pet plus dva, kraća verzija - VP+2 (Smederevac i sar., 2010), Upitnik prihvatanja i akcije AAQ2 (Acceptance and Action Questionnaire II, Bond i Hayes, 2005, srpska verzija), Kratka skala subjektivnog blagostanja KSB (Jovanović i Brdarić, 2008). Uzorak čini 768 pripadnika opšte populacije (71,1% ženskog pola) starosti od 18 do 80 godina, a prosečna starost iznosi 34 godine. Deo uzorka čine studenti Filozofskog i Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, ispitivani metodom papir-olovka, a drugi deo uzorka je prikupljen putem interneta i socijalnih mreža, metodom snežne grudve. Sveukupno posmatrano, rezultati ove studije potvrđuju iznesene hipoteze u radu i sugerišu nekoliko zaključaka: Prvo, rigidnost je multidimenzionalan konstrukt. Različite, uže definisane operacionalizacije koncepta rigidnosti (rigidnost, netolerancija na neizvesnost, lična potreba za strukturom, otvorenost prema iskustvu) su u međusobnom korelacijskom odnosu. Drugo, neki aspekti rigidnosti su u pozitivnom, a drugi u negativnom odnosu sa indikatorima subjektivnog blagostanja. Dodatno, nisu svi aspekti rigidnosti povezani sa svim merama subjektivnog blagostanja. Povišena bihevioralna rigidnost i čežnja za strukturom doprinose izraženijem pozitivnom stavu prema životu, dok interpersonalna rigidnost i inhibitorna anksioznost negativno predviđaju kako pozitivan stav prema životu i pozitivan afektivitet, tako i psihološku fleksibilnost. Svaka od šest mera rigidnosti (interpersonalna rigidnost, bihevioralna rigidnost, čežnja za strukturom, suočavanje sa nedostatkom strukture, prospektivna anksioznost, inhibitorna anksioznost) pokazala se značajnom za predviđanje bar nekog aspekta subjektivnog blagostanja. Najkonzistentnijim prediktorima subjektivnog blagostanja pokazale su se interpersonalna rigidnost i inhibitorna anksioznost, a rezultati generalno sugerišu dobru prediktivnu moć naše operacionalizacije rigidnosti u predikciji subjektivnog blagostanja. Treće, osobine ličnosti i samostalno i u interakciji sa različitim konceptima rigidnosti ostvaruju doprinos subjektivnom blagostanju. Dobijeni rezultati ukazuju na to da su neuroticizam, ekstraverzija i otvorenost prema iskustvu najvažnije dimenzije za procenu pozitivnog afektiviteta i pozitivnog stava prema životu. Visok neuroticizam doprinosi nižem pozitivnom stavu prema životu i pozitivnom afektivitetu (samostalno i u interakciji sa prospektivnom anksioznošću), a visoka ekstraverzija (samostalno i u interakciji sa bihevioralnom rigidnošću) i otvorenost prema iskustvu (samostalno i u interakciji sa prospektivnom anksioznošću) pozitivno dopirnose kognitivnoj i afektivnoj komponenti subjektivnog blagostanja. Viši skorovi na ekstraverziji i neuroticizmu (samostalno i u interkaciji sa inhibitornom anksioznošću) doprinose izraženijoj psihološkoj nefleksibilnosti, pri čemu je izostao doprinos otvorenosti prema iskustvu, iako je u korelacijskim ispitivanjima otvorenost bila u negativnom odnosu sa psihološkom nefleksibilnošću. Ovo bi govorilo u prilog tome da iako su ekstravertnije osobe srećnije, to ne znači i da su fleksibilnije u sagledavanju događaja, kao i da intelektualna otvorenost ne govori u prilog povećanja samosvesnosti koje se postiže kroz dublje (introspektivno) procesuiranje informacija neophodno za povećanje kapaciteta za „stupanje u sadašnji momenat bez odbrana“. Implikacije dobijenih rezultata su teorijske i praktične. Teorijska značajnost rada ogleda se u predlogu terijskog okvira za dalja ispitivanja pojma rigidnosti. Praktična upotreba dobijenih rezultata mogla bi da se ogleda pre svega u kliničkom (dijagnostičkom) radu, u savetodavnom radu u savetovalištima za decu i roditelje, u psihoterapijskom radu i savetodavnom radu u organizacijama.