Теологија инкултурације и њено место у православном мисионарском богословљу

Abstract

Овај рад бави се инкултурацијом, мисионарским методом који је првобитно формулисан у римокатоличкој теологији, и њеним потенцијалним смештањем у оквире православног мисионарског богословља. Основни циљ рада је, према томе, доказивање компатибилности између инкултурације и православне мисиологије. Истраживање је спроведено кроз четири поглавља, од којих свако представља виђење инкултурације из различитих перспектива: теолошке, историјске, антрополошке, а затим и из перспективе унутрашње црквене мисије. У првом поглављу изнето је поређење теолошких претпоставки инкултурације и православне мисиологије и показано је њихово суштинско слагање. Друго поглавље представља историјски преглед хришћанских мисија и покушај да се у њима пронађу елементи инкултурације. Истинска инкултурација видљива је у мисији ране Цркве, али су историјске околности довеле до развијања других мисионарских метода због којих је инкултурација запостављена и скоро заборављена. Њено поновно оживљење десило се у другој половини 20. века, тако да је инкултурација данас једна од најактуелнијих мисиолошких тема. Треће поглавље служи као додатна аргументација за теологију инкултурације, а засновано је на теоријама о културним системима, религији и симболичким облицима. Четврто поглавље разматра путеве реинкултурације у унутрашњој мисији Цркве. Овакав приступ феномену инкултурације потврђује њену суштинску подударност за православном мисиологијом, али и открива да је управо инкултурација добро решење за проблем стагнације савремене православне мисије. Такође, кроз рад се предлаже неколико начина на које инкултурација може бити практично примењена. Да би се постигао тај циљ, неопходно је ослободити православно хришћанство терета религизације и поново успоставити везу са ранохришћанским менталитетом који је спремно ступао у дијалог са културом и освећивао њене позитивне елементе

This dissertation is concerned with inculturation, a missionary method originally formulated in Roman Catholic theology, and its potential placement inside Orthodox missionary theology. Primary goal of the dissertation is, therefore, to prove the compatibility between inculturation and Orthodox missiology. The research was conducted throughout four chapters, each of them offering a different perspective on inculturation: theological, historical, and anthropological, as well as that of inner Church mission. The first chapter is a comparison of basic theological elements in both inculturation and Orthodox missiology, which shows their essential agreement. Second chapter is an historical review of Christian mission and an attempt to find the elements of inculturation in them. True inculturation is evident in early Church’s mission, but certain historical circumstances have contributed to the development of different missionary methods, while inculturation was neglected or completely forgotten. Its revival occurred in the second half of 20th century, and today inculturation is one of the most important missiological interests. Third chapter offers additional argumentation for theology of inculturation, based on theories of cultural systems, religion, and symbolic forms. Fourth chapter reviews possibilities of inculturation in inner Church mission. This approach to the phenomenon of inculturation confirms its essential compatibility with Orthodox missiology, but it also reveals that inculturation is a good solution for the problem of contemporary Orthodox mission’s stagnation. The dissertation also proposes several ways for practical use of inculturation. In order to reach that goal, Orthodox Christianity must be freed from the burden of religization, but it should also reconnect with early Christian mentality that readily engaged in dialogue with culture and sanctified its positive elements