Текстеме као стилске доминанте у песништву Новице Тадића

Abstract

Предмет овог рада је утврђивање, опис и интерпретација текстема као стилских доминанти у песништву Новице Тадића. Да би се то постигло, рад има теоријски и аналитички део. У теоријском делу бавимо се термином текстема: његовим статусом у науци, аналогијом са другим јединицама језичког система, односом према тексту и исказу, правимо разлику између текстеме и текстостилеме, и одређујемо текстему за потребе наше анализе. Аналитички део рада подељен је на два дела: интерпретацију макродискурса (Тадићевих седамнаест песничких збирки објављених за песникова живота) и, унутар сваког од њих, микродискурса (појединачних песама), како би се, укључивањем и хоризонталног и вертикалног плана анализе, увиделе кохезионо-кохеренцијске везе и односи унутар читавог његовог опуса. Њих смо пратили пре свега у оквиру тематског круга аутопоетичких песама, и шире, теме аутентичног стваралаштва. Показало се да се Тадић овом темом бавио од прве до последње за живота објављене књиге, и да је она, најчешће у интерференцији са другим главним темама, попут теме зла или греха, била једна од његових песничких преокупација. Друга целина аналитичког подручја рада односи се на неке од доминантних одлика Тадићевог стила – дијалогичност и фигуративност, које се тумаче на појединачним примерима песама (микродискурсима). У оквиру сегмента о дијалогичности, разматра се и шире теоријски план овог питања, док се у сегменту о фигуративности истичу до сада мање помињани или необрађени стилски поступци, као што су глаголска метафора или фразеологизми, или се о некима од њих (амплификацији и акумулацији) говори из другачијег (пре свега стилистичког) угла. Истакнуте одлике и поступци којима су песме реализоване треба да укажу на особености Тадићевог стила. Конкретно, на варијантне аспекте у томе како је песник језички и композиционо моделовао препознатљиву слику света, дочарану првенствено осећањем човекове угрожености. Резултати до којих смо дошли показаће, између осталог, тип промене у оквиру песничке слике, проблематику у вези са природом лирског ја, распоне обраћања, али и променљивост тона у обради одређених тема и мотива. И у првом и у другом интерпретативном делу, анализом стилематичног и стилогеног плана микродискурса или пак везама међу макродискурсима покушали смо да укажемо на поетичке, семантичке и композиционе аспекте, развој и промене унутар Тадићевог опуса.

The subject of this paper is the determination, description and interpretation of textemes as stylistic dominants in Novica Tadic's poetry. In order to achieve this, the paper is composed of theoretical and analytical parts. In the theoretical part, we deal with the term textemes: its status in science, analogy with other units of the language system, relation to text and statement, we make the distinction between texteme and textostylem, and we define the texteme for the needs of our analysis. The analytical part of the work is divided further into two parts: the interpretation of macro-discourses (Tadic's seventeen poetry collections published during the poet's life) and, within each of them, micro-discourses (individual poems) in order to reveal cohesion-coherence links and relations within the entire body of work, by including both the horizontal and the vertical analysis plans. We have followed links and relationships primarily in the thematic circle of autopoetic poems, and beyond, in the themes of authentic creativity. It turned out that Tadic dealt with this topic from the first to the very last of the books published during his life, and that it was, most often in interference with other major topics, such as the topic of evil or sin, one of his poetic preoccupations. The second part of the analytical area of work relates to some of the dominant features of Tadic's style - dialogism and figurativity, which are interpreted on individual examples of poems (micro-discourses). Within the segment about dialogism, the broader theoretical plan of this issue is considered, while in the segment about figurativity, less-mentioned or treated stylistic processes stand out, such as the verbal metaphor or phraseologisms, or some of them (amplification and accumulation) are discussed from a different (above all a stylistic) point of view. The distinguished features and processes by which the poems were realized should show the character of Tadic's style. In particular, the variant aspects of how he modelled linguistically and compositionally the recognizable image of his poetic world, accomplished primarily by the feeling of human vulnerability. The results that we arrive to will indicate, inter alia, the type of change in the poetic image, the problem of the lyrical self, the range of apostrophe, and the variation of the tone in the processing of certain topics and motives. In both the first and the second interpretative parts, by way of analysis of the stylematic and stylogenic plan of the microdiscourses and its place in the context of macrodiscousre, or links between macrodicourse we attempted to point to poetic, semantic and compositional aspects, developments and changes within Tadic's opus.