Развој националних институција за људска права и њихов однос са Уједињеним нацијама

Abstract

Иако је реч о (независним) државним органима, националне институције за људска права су се током последњих двадесетак година позиционирале као важан актер у заштити и унапређењу људских права, не само на националном нивоу, већ и у регионалним и универзалном систему људских права. Упркос томе, али и растућој иностраној литератури, националне институције за људска права биле су предмет тек спорадичних истраживања у Србији и ширем региону. Овај рад се управо бави њиховим развојем од краја Другог светског рата до данас, с посебним акцентом на кључну тачку прекретницу – усвајање Париских принципа о националним инстуцијама за људска права резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација из 1993. године. У раду се паралелно прате упоредни развој ових институција у различитим регионима света и њихово етаблирање у систему УН, као и у регионалним системима за људска права. Главна хипотеза тестирана у раду је да су УН имале кључни утицај на упоредни развој, стандардизацију и јачање националних институција за људска права. Та теза пропитивана је анализом постојеће литературе, мноштва упоредних националних искустава широм света, свих релевантних аката УН од њиховог оснивања до данас, и посебно праксе свих механизама УН за људска права. У раду се пружа оригинална анализа односа механизама УН са националним институцијама за људска права и нуде предлози за унапређење постојећег нормативног оквира и праксе. Теоријски допринос истраживања је у провери корисности теорије оркестрације за проучавање односа ових актера, према којој су УН означене као оркестратор који ангажује националне институције за људска права као интермедијатора, ради остварења заједничког циља – унапређења стања људских права у циљном актеру (државама чланицама).

Over the past twenty years, national human rights institutions (NHRIs) have positioned themselves as an important actor in the protection and promotion of human rights, not only at the national level, but also in the regional and universal human rights system, despite being (independent) state bodies. In spite of this and the growing foreign literature, NHRIs were the subject of only sporadic researches in Serbia and the wider region. This thesis, thus, deals with their evolution from the end of the Second World War to date, with a special emphasis on the key benchmark - the adoption of the Paris Principles by the United Nations General Assembly in 1993. Author presents a parallel development of these institutions in various regions of the world and their establishment in the UN system, as well as in the regional human rights systems. The main hypothesis tested is that the UN has had a key influence on the comparative development, standardization and strengthening of NHRIs. The main hypothesis is examined through the analysis of existing literature, variety of comaprative national experiences across the world, all relevant UN documents from its establishment to date, and in particular through the practice of all UN human rights mechanisms. The dissertation provides an original analysis of the relationship of the UN mechanisms with NHRIs and offers recommendations for the improvement of the existing normative framework and practices. The theoretical contribution of the research is a verification of the usefulness of the Orchestration Theory for study of the relationship between these actors, where the UN serves as an Orchestrator who engages with NHRIs as Intermediaries to achieve a common goal - improvement of human rights record in the Target (UN Member States).