Регионална безбедност и теорија реализма: студија случаја Арктик

Abstract

И поред честих тврдњи да државе губе на значају, па да ће, сходно томе, све важнију улогу имати неки други актери, оне остају главни играчи, задржавајући монопол на употребу силе и са низом инструмената којима могу усмеравати економске токове и глобалне политичке процесе. Међународне организације, владине или невладине, профитног или непрофитног карактера, имају тек споредну улогу и често су само инструменти држава у остваривању одређених политичких циљева. Сталне промене односа снага између кључних актера међународне политике, указују да упркос многобројним покушајима уређивања међудржавних односа, главна одлика светске политике остаје њена анархичност. Свака структура је привремена, а успостављена хијерархија има ограничени рок трајања. Државе мењају своје статусе, а коју ће позицију заузети зависи од њиховог потенцијала моћи, како укупног, тако и три појединачне димензије: војне, економске и политичке. То им гарантује осигуравање сопствене безбедности и остваривање националних интереса. На примеру формулисања спољних и безбедносних политика великих и регионалних сила поводом одређених регионалних питања се доказује како се државе у међународним односима руководе принципом самопомоћи. Једна велика сила може тесно сарађивати са другом на глобалном нивоу и тежити успостављању равнотеже снага у светском политичком систему, али се на регионалном нивоу истовремено могу показати сасвим другачије тенденције. Регионална равнотежа снага се успоставља сасвим другачије од глобалне и генерализовати постављање регионалних сила и малих држава принципом другачијим од самопомоћи је готово немогуће. Ово је јасно изражено у истраживаној студији случаја, све актуелнијем питању Арктика. Без ослањања на теорију реализма, немогуће је анализирати међудржавне односе којима се детерминише регионална безбедност у овом делу света.