Политика кризног менаџмента у градовима - пример Србије

Abstract

Главни циљеви ове студије били су да критички анализира постојећи концепт кризног менаџмента (КМ) у градовима у Србији, кроз анализу постојећег стања и међусобни однос испитиваних феномена (културно-историјског аспекта, кризног менаџмента као јавне политике, партнерства, сарадње, едукације и информисања). Истраживање је мултидимензионално и мултиметодско, коришћени су квалитативни и квантитативни приступи кроз интервјуе, упитнике, анализу докумената. Налази истраживања се поклапају са кључним недостацима идентификованим у Националној стратегији заштите и спасавања у ванредним ситуацијама (2011), који се односе на институционално-организационе и материјално-техничке недостатке; недостатке у сарадњи, координацији и расположивости информација, као и на недостатак људских ресурса и одговарајуће едукације. Разлике између градова и општина у нивоу успостављености надлежности у нормативном, институционалном, функционалном, оперативном и финансијском оквиру углавном не постоје, сем у појединачним случајевима, и то у корист општина, о чему је потребно додатно истраживање. Градовима и општинама је потребна различита помоћ у примени савременог концепта КМ и за успостављање надлежности које имају у области ванредних ситуација. Кризни менаџмент у градовима Србије је реактиван, са карактеристикама бирополитизма, без капацитета за учење из кризе. Градови су кризи склони системи, с обзиром на то да не припадају ниједном од пет кластера кризног менаџмента, сем делимично техничко-структурном. Начела добре управе у великој мери нису примењена у кризном менаџменту као јавној политици на локалном нивоу, те ефикасно спровођење концепта политике кризног менаџмента у градовима у Србији захтева континуирану стратешку, тактичку и оперативну трансформацију система јавне управе и јавног руковођења.

The main objectives of this study were to critically analyse the existing concept of crisis management (CM) in the cities of Serbia, through analysis of the current situation and the mutual relationship between the investigated phenomena (cultural and historical aspect, crisis management as public policy, partnership, cooperation, education and information). The research was multidimensional and multi-methodical, qualitative and quantitative approaches were used through interviews, questionnaires, document analysis. Research findings coincide with key deficiencies identified in the National Strategy for Emergency Response and Rescue (2011), which relate to institutional and organizational; material and technical; shortcomings in cooperation, coordination, and availability of information, as well as the lack of human resources and education. Differences between towns and municipalities at the level of establishing competences in the normative, institutional, functional, operational, and financial framework do not generally exist, except in individual cases, in favour of municipalities, which requires further research. Towns and municipalities need various assistance in the implementation of the modern CM concept and for the establishment of competences in the field of emergency situations. Crisis management in the towns of Serbia is reactive, with characteristics of bureau politics, without the capacity to learn from the crisis. Towns are a crisis-prone systems, since they do not belong to any of the five clusters of crisis management, except partly into technically-structured clusters. The conclusion is that the principles of good governance are not widely applied in crisis management as a public policy at the local level, and that the effective implementation of the concept of crisis management policy in towns in Serbia requires a continuous strategic, tactical, and operational transformation of the public administration system and public management.