Управљање ризицима солвентности осигуравајућих компанија

Abstract

У циљу минимизирања ризика који нас свакодневно окружују, приватно и пословно, као основна могућност избора може се користити осигурање. Осигурање се гради на поверењу, да ће друштво за осигурање испунити своје обавезе благовремено и у потпуности. Свако лице приликом избора свог осигуравача од поверења треба да буде, не само свесно потребе за осигурањем и довољно информисано о могућем покрићу, већ и сигурно да ће у тренуцима када се ризик манифестовао благовремено успети да умањи последице настале штете. Стабилност, сигурност и солвентност осигуравача, транспарентност пословања и информисаност уговарача осигурања су основе стварања окружења у којем ће се обезбедити заштита осигураника. Заштита осигураника, као примарни циљ осигурања, наметнула је потребу детаљне анализе разлога несолвентости осигуравача у прошлости, како поверење у сектор осигурања, као значајног сегмента финансијског тржишта и економије једне државе у целини, не би било пољуљано, обзиром на учешће 5-10% у БДП код већине развијених земаља. Основни разлози историјских несолвентности осигуравача могу се сумирати на доношење лоших управљачких одлука услед слабих интерних контрола и квалитета управљања ризицима, са једне стране и недовољности капитала, са друге стране. Имајући у виду примарни циљ осигурања, неопходно је дефинисати ефикасан и ефективан оквир, односно систем управљања ризицима, подржан адекватном организацијом (системом управљања) у складу са профилом ризика, ради остваривања одговарајућих перформанси ликвидности, профитабилности и солвентности осигуравача. Крајњи резултат управљања ризицима солвентности представља квантификација потребног капитала, заснованог на принципу „опрезне особе“, за измирење обавеза према осигураницима и осталим кредиторима. Општим развојем друштва, окружење постаје све суровије, ризици све већи. Бројна истраживања, након последње глобалне економске кризе, указују да се највећи страхови грађана односе на финансијску нестабилност, пораст природних катастрофа и епидемија, те раст миграција и претњи тероризмом. Ризици се мењају из дана у дан, тако да су доступност, благовременост и тачност података о манифестацијама ризика и трендовима, изградња компетенција за рад у стресном окружењу и јасних одговорности, процеса и процедура (нпр. канали комуникације) неопходни предуслови за адекватно управљање ризицима и доношење благовремених и адекватних управљачких одлука. Континуирана изградња, одржавање и унапређење компетенција на свим нивоима руковођења представља један од основних елемената оквира за квалитетно управљање ризицима (поред квалитета, доступности и благовремености података и информација о ризицима и њиховом моделирању). Минималне компетенције морају да обухватају одговарајућа знања из области финансијских тржишта и тржишта осигурања, пословних стратегија и пратећих модела, система управљања, финансијских и актуарских анализа, законодавног оквира и садржине прописаних захтева. Услед динамичности како екстерног, тако и интерног окружења, јавила се и потреба обезбеђења довољности капитала, те дефинисања новог, на ризику заснованог динамичког проспективног приступа (принципи, смернице, интерни модели, ORSA), за разлику од досадашњег ретроспективног на прописаним правилима (маргина солвентности). Промена захтева за капиталом, у односу на досадашњи приступ који је био у примени готово последњих 40 година, представља додатно обезбеђење у случају недовољности најбоље процене обавеза осигуравача. За одступање очекиваних претпоставки или коришћених модела најбоље процене обавеза, од реализованих, нови концепт Солвентности II прописује и маргину ризика по методи трошка капитала (саставни део укупних техничких резерви за измирење обавеза по уговорима из осигурања). Новину концепта Солвентности II, чини и начин најбоље процене обавеза, који се заснива на пројектовању будућих дисконтованих токова готовине по штетама и премијама, као и вредновања имовине на економским основама (усаглашавање друге фазе МСФИ 4 и Солвентности II). Резултати Квантитативне студије утицаја 5 (QIS 5), указали су на потребу повећања потребног солвентног капитала, обзиром на пад просечног рациа солвентности европских осигуравача са 310% колико је износио по старом концепту, на иницијалних 165% по стандардној формули новог концепта Солвентност II (делимично ће бити увећан развојем интерних модела који ближе одражавају профил ризика осигуравача – рацио солвентости у 2015. износили су код „AXA GROUP“ 205%, а „ALLIANZ GROUP“ 200%). Просечни рацио солвентности осигуравача на тржишта осигурања у Републици Србији у последњих 5 година је испод 190% са трендом пада. Потенцијални ефекти на тржиште осигурања у Републици Србији, услед величине и структуре тржишта које је у највећој мери концентрисано у осигурање моторних возила (44% у 2015. години), неће пратити ефекат европског смањења рациа солвентности у толикој мери, и биће значајно мањи, сем код оних осигуравача који ће имати значајнију дисперзију производа осигурања и значајније учешће животних осигурања у портфељу. Имајући у виду стање и величину тржишта осигурања у Републици Србији, за очекивати је да ће већина друштава за осигурање у моменту иницијалне имплементације концепта Солвентност II, дефинисати потребни капитал на основу вредности захтеваног капитала по основу стандардне формуле, услед једноставности примене и мањих трошкова. Кључни ризици на које треба обратити посебну пажњу су тржишни (нарочито у делу пада каматних стопа и наплате потраживања) и ризик осигурања (висине резерви и довољности премија за измирење обавеза). Значајнији утицај се очекује на цену производа, која је до сада делимично одређивана помоћу економске вредности уз коришћење актуарских техника, али у много већој мери у складу са тржишном позицијом у односу на цену конкуренције. Нови концепт је много више заснован на ризику приликом утврђивања цена, што ће довести до редизајна производа и раста цена, услед чега и нестанка одређених производа, осим оних са високом учесталошћу и мањим износима штета чија ће цена услед конкуренције опадати. Иако је нови концепт управљања ризицима солвентности тек ступио на снагу 01.01.2016. године, праћење и анализа ефеката ће се спровести са 01.01.2021., односно током 5 година примене, са ороченим трајањем до 2032. Имајући у виду дужину трајања фаза преласка са Солвентности I на Солвентност II, те искустава из банкарског сектора са Базел 2 и 3 концептом, може се речи да је почетак новог концепта Солвентност III већ отпочео. Надам се да ћу бити привилегован да и у наредном периоду изучавам и адекватно доприносим развоју ових области, као што сам то чинио као делегат Удружења актуара Србије у Међународном удружењу актуара (Комитета регулативе осигурања, Подкомитета за солвентност и Подкомитета за развој актуарских стандарда) од 2007 године и Удружења Актуара Европе (Комитета за стандарде, слободе и професионализам) од 2014 године.