Karakteristike menadžmenta ljudskih resursa u krizi - primer finansijskih institucija u Srbiji

Abstract

Od kreditnog kraha i „velike recesije“ koja je obeležila period 2009-11, organizacije širom sveta su se borile da opstanu, održe i rastu u onome što nastavljaju da budu krajnje nepredvidivi i teški ekonomski uslovi. Za mnoge u menadžmentu ovo je bilo potpuno novo iskustvo. Godine uspešnog, globalnog buma naglo su zaustavljene. Mnoge pretpostavke prethodnih decenija, posebno pristup „pozajmice za kupovinu“ pokazale su se kao lažni prijatelji. Centralni deo filozofije usmerene ka ljudima, kada su u pitanju uspešne organizacije, je osnaživanje ljudi. One se trude da svojim ljudima omoguće fleksibilnost, tehnologiju, alat i najbolju moguću podršku koja im je potrebna za rad. Dobre kompanije imaju cilj da stvore korporativnu kulturu koja snažno povezuje zaposlene i menadžment, jer su visoko kvalitetni odnosi na radnom mestu - ključ angažovanosti i motivisanosti. Ovaj rad će analizirati šest finansijskih institucija u Srbiji, koje su shodno internim strategijama, sprovodile različite odluke u vezi sa ljudskim kapitalom u periodu krize, kao što su otpuštanje zaposlenih, smanjenje ili zamrzavanje zarada, ali i alternativnih rešenja poput uvođenja fleksibilnog radnog angažovanja ili smanjenje indirektnih troškova u vezi sa ljudskim kapitalom. Istraživanje nudi argumente vezane za štetnost i troškove nedovoljno promišljenih i planiranih metoda smanjenja troškova. Otpuštanje zaposlenih u širem kontekstu sagledava se i kao problem koji prevazilazi okvire pojedinačnih organizacija i ima značajne implikacije na socijalnu sredinu, pa tako postaje opšti problem društva. Teorijski doprinos disertacije može se identifikovati kao analiza efekata pojedinih procesa i aktivnosti menadžmenta ljudskih resursa sa stanovišta smanjenja troškova poslovanja i očuvanja motivacije i produktivnosti u periodu krize. Istraživanje sprovedeno u finansijskim institucijama u Srbiji i prezentovano u ovom radu pokazuje da smanjenje broja zaposlenih ne vodi nužno uštedama, i da postoje i drugi faktori i mere štednje, kojima se mogu izbeći negativni efekti na angažovanost, lojalnost i posvećenost zaposlenih. Naučni doprinos ovog istraživanja se iskazuje u naučnoj analizi, argumentovanju i identifikovanju praksi menadžmenta ljudskih resursa koje u uslovima krize mogu doprineti savladavanju problema troškova i istovremeno očuvanju ključnih kompetencija organizacije i angažovanosti zaposlenih, kao osnovne pretpostavke izlaska iz krize i daljeg razvoja.