Сумрак америчког ума у драмама на отвореном друму Стива Тешића и блуз за Месију Артура Милера

Abstract

Докторска теза „Сумрак америчког ума у драмама На отвореном друму Стива Тешића и Блуз за Месију Артура Милера“ замишљена је као херменеутичка анализа социјалних и политичких драмских комада двојице великана савремене америчке драме – Артура Милера и Стива Тешића, иначе рођеног Ужичанина који је емигрирао у Америку када му је било четрнаест година. Окосницу рада представља тумачење двије драме, На отвореном друму (1992) и Блуз за Месију (2002), у којима поменути аутори драматизују сумрак америчког друштва у виду моралног, интелектуалног и духовног пропадања проузрокованих подмуклом идеологијом капитализма и корпоративном моћи. Ликови у Милеровим и Тешићевим комадима оваплоћење су интелектуално-политичко-психолошких проблема савременог америчког друштва. Они симболизују крајњи облик духовног вртлога и моралне тромости који су покренути бјекством од слободе као позива који им је Бог упутио, губитком додира с другим људским бићима и с природним поретком ствари. Посебан акценат теза ставља на фаустовску душу западњачке цивилизације која је, потпомогнута некритичком вјером у аутоматски напредак и Рационализмом који је изумио надмоћну мегамашину, усмјерена на освајање свјетске власти и опсијењена тоталном доминацијом. Узрок таквог обрасца дјелања лежи у склапању пакта западњачке цивилизације са демонским силама, ђаволом, док су посљедице таквог чина несагледиве – губитак душе и култ антиживота, антисврхе, антиреда, антиумјетности.Осим тога, теза, подвлачећи важност „историјског чула“ (критичког чула) као концепта који наглашава нераскидиву везу између прошлости и садашњости, објашњава разлоге који су навели двојицу поменутих драматичара да на прелазу у XXI вијек напишу комаде о Исусовом Другом доласку. Драматизујући поновно убијање Исуса, Тешић и Милер настоје показати да свеколико зло настаје из жеље да човјек побјегне како не би себи признао да је одговоран. Исус се у њиховим драмским текстовима појављује се као архетип људскoг цјеловитог бивства, чије сакаћење или занемаривање осујећује развој човјекове личности, која ни у ком случају није завршена датост, него човјеков задатак и идеал.Усљед давања примата прагматичном, калкулативном разуму који с људским бићима рачуна као са потрошним средствима, умјесто унутрашњем гласу савјести којој треба да служе, код већине ликова из Милерових и Тешићевих социјалних и политичких драма долазе до изражаја трагичне посљедице несразмјера између духа и осјећања, растући јаз између церебрално-интелектуалне функције и афективно-емоционалног искуства, јаз између мишљења и осjећања, духа и срца – што је главна одлика интелектуализма модерне егзистенције. У тези се посебно истиче значај етичке традиције у дјелима мислилаца који су се бавили проблематиком „дисоцијације сензибилитета“, у којој се посебно истичу Хамваш, Пинтер, Бонд, Франкл, Достојевски, Толстој, Фром, Бауман, Де Ружмон, Мамфорд, Берђајев и други, на коју се Милер и Тешић надовезују. Хронолошким приступом теза, такође, тумачи поменуте драме у свијетлу њихове критике америчког друштва орјентисаног на максималну потрошњу и бјесомучну и бескрајну забаву који га бацају у морални нихилизам и отупјелост. Критикујући америчку културу (неангажованости, дисконтинуитета и заборава) која је пасивно одустала од лингвистичких и интелектуалних алатки помоћу којих би се могла носити са свом сложеношћу стварности и како би могла разлучивати опсјену од стварности, аутори нуде алтернативне обрасце трагања за истином и општим добром. Напосљетку, неумољивом детерминизму, техницизму који нужно води до обезличавања и колективизму који минира аутономију човјека и тако уско каналише његово дјелање, теза супротставља хуманистичка становишта која су дубоко субверзивна у односу на анонимне корпоративне силе и моћнике, и која у средиште људског бивства стављају љубав, а не борбу за опстанак.