Afekat ili kognicije: provera dva modela rekurentnosti depresije

Abstract

Postojeća literatura obiluje različitim predlozima koji se tiču interakcije afekta i kognicija kao mehanizama rekurentne depresije, od kojih su neki više ili manje empirijski potvrđeni. Pored depresivnog afekta, koji je glavno obeležje poremećaja, postoji gotovo linearan odnos između poremećaja kognitivnog funkcionisanja i depresije. Ipak, dosadašnja literatura je neusaglašena u odnosu na smer uticaja, odnosno primarnost afekta i kognicija u razvoju i održavanju simptoma. U radu polazimo od dva suprotstavljena stanovišta, koja ilustruju dugogodišnju debatu o različitoj ulozi afekta i kognicija za rekurentni tok depresivnog poremećaja. Osnovu za rad čine pretpostavke dva modela koji objašnjavaju rekurentni tok depresije: Tisdejlova hipoteza diferencijalne aktivacije (eng. Differential Activation Hypothesis; Teasdale, 1988) koja tvrdi da za javljanje depresivnih kognicija mora da postoji blago negativno raspoloženje i Neurobiološki model kognitivnih faktora rizika (eng. Neurobiological model of cognitive risk factors; Marchetti et al., 2012) koji se nadovezuje na aspekte kognitivne vulnerabilnosti i sugeriše primarnu ulogu kognicija za javljanje depresivnog afekta. U ovim modelima različito se naglašavaju i situacioni činioci koji omogućavaju pomenutu kognitivno-afektivnu interakciju. Prvi model pretpostavlja da se depresivno raspoloženje javlja kao odgovor na određeni stresni podsticaj iz sredine, čak i niskog intenziteta, dok je pretpostavka Neurobioloških modela da proces koji dovodi do depresivnog raspoloženja može biti pokrenut i u odsustvu bilo kakvih zahteva ili podsticaja iz okruženja, odosno u stanju mirovanja. Cilj ovog istraživanja je da utvrdi šta se kod prethodno depresivnih osoba prvo menja - afekat ili kognicije. Osim toga, ispitani su različiti situacioni efekti na promene u afektu i kognicijama, kao i individualne razlike u specifičnim obrascima kognitivno-afektivnih promena. U istraživanju je učestvovalo 59 pacijenata sa dijagnozom rekurentnog depresivnog poremećaja, koji su u trenutku ispitivanja bili u fazi remisije. Procena vulnerabilnosti obuhvatila je mere ruminacija, negativnih automatskih misli i kognitivne reaktivnosti, nakon čega su ispitanici prošli kroz jednu od dve eksperimentalne procedure. Pre i posle procedure, prikupljeni su podaci o aktuelnom nivou pozitivnog i negativnog afekta, kao i o nivou trenutnih ruminacija. Polovina ispitanika je podvrgnuta standardnoj proceduri indukcije negativnog afekta koristeći muzički metod. U drugoj grupi primenjena je procedura bihejvioralne paradigme mirovanja. Tokom obe procedure, ispitanici su, na pojavu zvučnog signala, izveštavali o trenutnom afektu, mislima i orijentaciji fokusa pažnje na unutrašnje ili spoljašnje sadržaje. Rezultati su pokazali da se, na osnovu promena u afektu, mogu predvideti promene u kognicijama, ali ne i obrnuto, dajući podršku hipotezi o diferencijalnoj aktivaciji. Dobijeni su značajni efekti interakcije između eksperimentalne situacije i vremena merenja, za sve ispitivane mere. Suprotno očekivanjima, samo je procedura mirovanja kod ispitanika dovela do značajnog pada u nivou pozitivnog afekta i povišenja negativnog afekta, kao i pojačanog ruminiranja, dok je muzička indukcija dovela do obrnutih nalaza. Međutim, daljim ispitivanjem je utvrđeno da su dobijene promene vezane za nivo ruminiranja u situaciji mirovanja uglavnom bile karakteristične za ispitanike sa izraženijom sklonošću ka učestalim automatskim mislima. Dobijeni rezultati daju podršku različitim aspektima oba modela i ukazuju na značaj interaktivnog pristupa prilikom ispitivanja člinilaca koji doprinose rekurentnom toku depresije.