Nacija, subjekt, tekst (književnost egzila i postjugoslovenski kulturni prostor)
Nation, Subject and Text (the Literature of Exile and the Post-Yugoslav Literary and Cultural Landscape)
Author
Đoković, NikolaMentor
Rosić Ilić, TatjanaCommittee members
Bošković, Dragan
Brajović, Tihomir

Đurić, Dubravka
Melić, Katarina

Metadata
Show full item recordAbstract
Овај рад бави се релацијама и односима дискурзивних/текстуалних типологија
који улазе у процес конституисања нација – насталих насилним распадом
некада јединственог југословенског историјског (политичког и културног)
простора – и субјект-позиција унутрашњег/спољашњег егзила, који се опиру
овом тоталитарном конституисању (или му, са друге стране, подлежу). Као
парадигматични примери анализе типологије/топологије изгнанстава из још
увек доминантног великог наратива Нације, користе се романи Владимира
Арсенијевића (U potpalublju), Дубравке Угрешић (Muzej bezuvjetne predaje),
Давида Албахарија (Sneţni ĉovek) и Александра Хемона (Nowhere man), који
преплићу лично, аутобиографско сведочење, са начинима фикционализације и
наративизације позиције аутора/ауторке као присилног и/или добровољног
егзиланта/егзиланткиње.
Унутрашња позиција егзила у роману U potpalublju, преиспитује се кроз однос
наратора са унутрашњом микро-заједницом пријатеља која је у сталном
осипању услед мобилиза...ције за српске националистичке ратове, насилног слања
на фронт и чак добровољних опредељења појединих пријатеља да учествују у
освајачком рату Србије против првих суседа. Из позиције сведока-саучесника
преиспитује се лични степен трпељивости према страдању, као што се и
скрутинизује етичка одговорност као и не-могућност одупирања у тачки
потпуне унутрашње изолације. Позиција псеудо-религијског ескапизма се у
једном тренутку спаја са доминантном позитивном сублимацијом и
естетизацијом рата и масовних злочина. Тако се заједница унутрашњег егзила,
између осталог, осипа зато што не може да артикулише сопствени
консензуални, морални, анти-ратни императив непристајања на приклањање
пропаганди доминантне националистичке заједнице.
У Muzeju bezuvjetne predaje стратегија грађе романа као музеолошког експоната
доводи субјект-позицију „колекционарке― у стање стално грозничавог
прикупљања меморабилија и доказа личног породичног као и заједничког
конфедеративног живота социјалистичке заједнице. Приватна колекција
породичне архиве (ауто-биографске садржине) претвара се у архивску студију
ретуширања и оживљавања детаља из онога што је упамћено и, са друге стране,
заборављено или потпуно первертирано. Носталгично-меланхолична позиција
сабирачице кичастог „шкарта― одбачених предмета, трансформише читаву
архиву у амалгам реконструисаног памћења. Мнемотехнолошки залог памћења
тако постаје поље борбе за одређену врсту етичко-естетичког императива
против конфискације памћења диригованим заборавом (уз снажно полемисање
са позицијом културализације и естетизације маскулино-шовинистичког
насиља).
Sneţni ĉovek Давида Албахарија проблематизује перспективу тотално
изолованог али строго логоцентризованог дискурса „субалетна― у привидно
тренутном а заправо трајном егзилу. Симболички испражњени субјект прати се
кроз врло дисоцирану, репетитивну структуру романа, који у духу
постструктурализма разграђује сопствено логоцентрично „средиште― и изнова
га успоставља. Ова осцилација наративног „клатна―, поларизација присуства и
одсуства – одсутног присуства – одвија се кроз умножавање и диференцијацију
деридијанских „немих― трагова текста-сведочанства услед симултаног
декомпоновања државног суверенитета (бивше државе) и субјект-позиције која
се распада „изнутра―. Ова постмодернистичка клопка текста као структуре
„левка―, који се пише услед негирања процеса писања и упркос њему, док
фикционализовани субјект варљиво покушава да санира последице личног
самоисписивања у трауматичном ексцесу опсесивних реитерација – заправо
води деридијанској несводивој разлици између текста и гласа, текста и „говора
ћутања― као места сублимиране трауме. Распадање „суверенитета― говорне
инстанце немо говори, на метафоричан и метонимијски начин, логиком
прећуткивања и потискивања, о насиљу суверено-етничког самоизрицања и
„само-опредељења―, односно коинцидира са фантомализованом перспективом
потпуног идентитетског стапања бивше-државног и садашњег субјектовог
постојања које је такође под знаком питања услед изостанка ове неименоване
надинстанце. Националистичко, као и са друге стране, неоколонијално наслеђе,
функционише овде све време као прећутани интерлокутор.
Nowhere man представља позицију субјекта егзила укрштену са детаљима из
личне биографије самог Александра Хемона који су „позајмљени― насловном
протагонисти, Јозефу Пронеку. Делимично на типичан постмодернистички
начин кроз ефекат двојништа, делимично пак кроз проблематизовање пост-
трауматског афективног умножавања позиција сведочења трауме, кроз
мултиперспективну наративну позицију и дезилузионистичко разбијање
имагинарног „зида― према читаоцу – изграђује се психогеографска, укрштена
афективна мапа трауматичног сведочења места изгнанстава. Од читаоца се
изнова захтева позиција емпатичке узнемирености, као и претресања и
инспекције историјских чињеница прогона и етничких чишћења, упркос
трауматици тог увида, а у корист императива са-знања и сведочења. Трауматска
„трансверзала―, која прати пут Јозефа Пронека (у стилу „романа о одрастању―)
од предратног Сарајева (пре српске опсаде) преко Украјине и Кијева до С.А.Д.
Чикага (као „коначне―, данашње егзилантске дестинације самог Александра
Хемона), осцилује на начин петље и враћања/реитерације местима зазора и
терора. Билингвална позиција ауторства Александра Хемона, додатно
проблематизује и саму нужност сведочења постратне трауме на „матерњем―
језику, као што превођење и оно што оно укључује/искључује постаје једна од
повлашћених тема услед идентитетског посвајања егзиланта у хомогеним
заједницама које свој статус потврђују и потпуном насилном, кривотвореном
еквиваленцијом између етније,нације, језика и писма.
На крају, доводи се у питање и однос према доминантним патрилинеарним,
патријахално-националистичким формама „фикционализације― заједништва
путем „измишљене традиције― на коју се националистичка заједница увек
изнова позива. Литерарна фикционализација стога представља један облик
могућег другачијег имагинирања заједништва који се опире доминантним
националистичким сврставајућим имагинирањима.
This thesis centers on inter-relations of discursive/ textual typologies which constitute
national states established after the violent tearing apart of a formerly united Yugoslav
historical (political and cultural) landscape as well as the newly established subjectpositions
of the inner/internal exile resisting the totalitarian process of re-constitution
(or on the other hand conforming to it). The relevant examples of the analysis of the
typology/ topology of the detachment from still prevailing and dominant Grand
National narrative, are four selected novels: In the Hold by Vladimir Arsenijevic, The
Museum of Unconditional Surrender by Dubravka Ugresic, Snow man by David
Albahari and Nowhere Man by Aleksandar Hemon. In these novels, specific forms of
personal, biographical testimonies are intertwined with different modes of
fictionalization and narrativization of the authors‘ positions as those of compulsory
and/or voluntary exiles.
The position of inner exile in In the H...old questions the narrator‘s relations towards an
inner micro-community of friends which is ever dispersing and decreasing because
most of them were mobilized for Serbian nationalist war (some of them by force,
others willingly taking part in Serbian aggression against its near neighbours). The
position of a witness-accomplice allows an examination of a personal level of
tolerance for suffering as well as scrutinizing one‘s ethical responsibility and also the
impossibility of resistance in the situation of an utmost isolation. The prevailing mode
of pseudo-religious escapism at one moment merges with the dominant positive
sublimation and the aestheticization of violence and war crimes. Therefore, the
community of inner exiles dissipates, because it cannot articulate its consensual,
ethical, anti-war imperative of disconsent.
In The Museum od Unconditional Surrender, the strategy of novel structured as a
museological exhibit (artefact) transforms the narrator into a figure of a female
collector. The condition is that of permanent feverish collecting of memorabilia and
pieces of evidence of family and communal life in a former socialist confederative
background which was violently interrupted. The private collection of a family
archive (with its autobiographical contents) becomes an archive study of retouching
and reviving the common (communal) collective memory. The nostalgic-melancholic
collection of kitsch 'rejects', that is, rejected items, transforms the whole archive into
an amalgam of memories re-constructed. Mnemotechnical photographic strategy of
memory re-collection thus becomes the battlefield for a certain ethical and aesthetical
impetus directed against the confiscation of memory imposed by an orchestrated
oblivion. Using the technique of essayistic comments and footnotes, Ugresic also
provides a strong polemical discourse, arguing with the position od culturalization and
aesthetization of masculino-chauvinistic, nationalistic violence.
Snow Man by David Albahari problematizes the perspective of a completely isolated
(but rigidly logocentric) discourse of the 'subaltern'. The oblivious subject of exile
reveals his position in a dissociated, repetitive manner of the novel structure which, in
a poststructuralistic mode, undermines its own logocentric 'core'. The opposition
between the presence and absence – the absent presence – is achieved by means of
multiplication and differentiation of Derridian silent traces. The discourse structure
serves in itself as a testimony of a symbiotic de-composing which simultaneously
incorporates the issues of sovereign state and a subject-position implied within this
narrative of sovereignty. This postmodern textual-trap in the 'funnel' mode writes
itself precisely because of and in spite of its state of denial while the fictionalized
subject is deceptively trying to cope with the consequences of introspective 'selfwriting'.
It leads to a Derridean irreducable difference between the text and the speech
act, that is the text and the speaking through remaining silent. The disintegration of
the speech act 'sovereignity' voices itself in a manner of silent oblivion, by the logic of
the supressed and inarticulated violence of the ethnic sovereignty haunting the scene
of exile. Nationalistic perspective merged with neocolonial heritage functions as a
supressed split interlocutor.
Nowhere Man introduces the position of an exile subject intertwined with personal
details from the biography of the author, Aleksandar Hemon, which are 'borrowed' to
the main protagonist, Jozef Pronek. The effect of doubling identity functions as a
symptom of a post-traumatic stress disorder which leads further to affective spectral
multiplication of a testifying position of the historical trauma. The multiperspective
narrative position triggers dis-illusionistic crossing an imaginary boundary toward the
reader who is in some cases implied in the text as another witness. Thus, a supposedly
engaged reader can trace the constructed psychogeographic, overlapping affective
mapping of traumatic testimonies, embracing the position of emphatic unsettlement,
dealing with the memory of the places marked by exile and persecution which are a
part of Josef Pronek‘s life path. Resembling the tradition of bildungsroman, the
memory loop starts unraveling from the focal persective of the narrator‘s memories of
pre-war Sarajevo (before the Serbian siege), Ukraine and Kiev, to the US (Chicago
being the 'final' exile destination of Aleksandar Hemon himself). Hemon‘s bilingual
position additionally problematizes the very necessity of testifying the war trauma in
his 'mother tongue'. On the other hand, the process of translation and what it
includes/excludes becomes one of the essential themes due to exile‘s identity
appropriation by (or assimilation within) homogenous communities. The total
appropriation of the exile‘s complex, bilingual language situation within the given
social symbolic order is achieved through violent, falsified equivalence between the
ethnicity, language and writing – which constitute(s) the nation-belonging.
Eventually, this thesis questions the inter-relation between the dominant patrilineal
and patriarchal-nationalistic forms of fictionalization of being-together forming the
comm-unity. It happens by means of invented tradition which the nationalist
community always already reiterates/ evokes. Therefore, literary fictionalization
represents different writing strategies of imagining community which opposes to
dominant nationalistic consensual imagining.