Генетички диверзитет вишње у оплемењивању слабобујних вегетативних подлога

Abstract

Подизање воћних засада представља дугорочну и веома скупу инвестицију, где је најважнији циљ смањити трошкове и интензивирати производњу. Рентабилност производње подједнако зависи од избора сорте и подлоге. Сорте калемљене на слабобујним подлогама су нижег раста што поједностављује агро и фитотехнику, раније ступају у плодоношење и имају већу продуктивност, што значи и ранији повраћај улагања. Највећи број постојећих засада подигнут је на веома бујним подлогама, као што су дивља трешња – врапчара (Prunus avium) и магрива (Prunus mahaleb), док слабобујну подлогу гизелу 5 одликује лоша адаптабилност у условима семи-аридне климе. Циљ истраживања био је развијање метода пред-селекције потенцијалних слабобујних подлога, које су адаптиране на услове климе и земљишта какви владају на територији Србије и окружењу. Србија као секундарни центар дивергентности, пружа велике могућности за колекционисање и проучавање слабобујних и патуљастих форми вишње и трешње од значаја за оплемењивање подлога. У току неколико година евидентирано је 56 генотипова in situ од чега је одабрано 27 најинтересантнијих и колекционисано ex situ, за потребе даљег оцењивања и изучавања. Утврђена је значајна генотипска и фенотипска варијабилност испитиваног материјала, одакле је било могуће издвојити неколико веома интересантних генотипова степске вишње – СВ2, СВ7 и СВ8, као и облачинске вишње – ОВ31 и ОВ32. У циљу скраћења периода селекције слабобујних подлога, испитане су методе пред-селекције на нивоу морфологије и анатомије кореновог система, појединачних корена и гранчица. Утврђена је различита архитектура кореновог система водећих подлога за вишњу и трешњу као и селекције облачинске вишње, на основу чега се дошло до закључка да прожимање супстрата кореновим системом облачинске вишње није довољно да држи садницу сигурно, него је неопходно постављање наслона у првих неколико година. Метода утврђивања укупне и активне површине потапањем корена у раствор метиленског плавог прави је показатељ физиолошке активности кореновог система и поуздана за предвиђање бујности потенцијалних подлога. Детаљно су испитиване анатомске карактеристике попречних пресека и особине ксилема од највећег заначаја у предвиђању бујности (фреквенција трахеја, површина трахеја, проценат површине трахеја на попречном пресеку корена и гранчица), а на основу истих су издвојени генотипови СВ2 и ОВ33 од којих се очекује слаба бујност, а чије ће се карактеристике даље проверити у компаративним огледима са калемљењем. Поменути анатомски параметри и прелиминарни резултати са сортом силвија указују да је потенцијална слабобујна подлога генотип степске вишње СВ2. На основу детаљне анатомске карактеризације двогодишњих корена, двогодишњих и једногодишњих грана, утврђено је да је метода поуздано средство у предвиђању бујности потенцијалних подлога у оквиру врста и међуврсних хибрида рода Prunus, изузев врсте Prunus cerasus где је уочено да други параметри имају кључну улогу у редукцији бујности накалемљених сорти. Смањење бујности сорти трешње накалемљених на ову подлогу последица су физиолошких карактеристика и генетичке конституције саме врсте, те се даља испитивања морају усмерити у том правцу. То указује да хидраулична проводљивост заснована на површини трахеја корена и стабла подлоге није једини селекциони критеријум, него је важно посматрати активну површину усвајања воде кореновог система, анатомске карактеристике спојног места и племке (сорте). Пут до стварања густих засада мора узети у обзир специфичности сваке комбинације што подразумева опште комбинационе особине племке и опште комбинационе особине подлоге, као и њихову морфолошку, анатомску и физиолошку интеракцију и адаптабилност педо-климатским условима. Теоријска хидраулична проводљивост заснована на површини трахеја коригована делом ксилема у ком постоји континуитет између подлоге и племке – ефективним ксилемом и коефицијентом активне површине корена представља параметар који осликава бујност саднице трешње на одабраним подлогама.

Podizanje voćnih zasada predstavlja dugoročnu i veoma skupu investiciju, gde je najvažniji cilj smanjiti troškove i intenzivirati proizvodnju. Rentabilnost proizvodnje podjednako zavisi od izbora sorte i podloge. Sorte kalemljene na slabobujnim podlogama su nižeg rasta što pojednostavljuje agro i fitotehniku, ranije stupaju u plodonošenje i imaju veću produktivnost, što znači i raniji povraćaj ulaganja. Najveći broj postojećih zasada podignut je na veoma bujnim podlogama, kao što su divlja trešnja – vrapčara (Prunus avium) i magriva (Prunus mahaleb), dok slabobujnu podlogu gizelu 5 odlikuje loša adaptabilnost u uslovima semi-aridne klime. Cilj istraživanja bio je razvijanje metoda pred-selekcije potencijalnih slabobujnih podloga, koje su adaptirane na uslove klime i zemljišta kakvi vladaju na teritoriji Srbije i okruženju. Srbija kao sekundarni centar divergentnosti, pruža velike mogućnosti za kolekcionisanje i proučavanje slabobujnih i patuljastih formi višnje i trešnje od značaja za oplemenjivanje podloga. U toku nekoliko godina evidentirano je 56 genotipova in situ od čega je odabrano 27 najinteresantnijih i kolekcionisano ex situ, za potrebe daljeg ocenjivanja i izučavanja. Utvrđena je značajna genotipska i fenotipska varijabilnost ispitivanog materijala, odakle je bilo moguće izdvojiti nekoliko veoma interesantnih genotipova stepske višnje – SV2, SV7 i SV8, kao i oblačinske višnje – OV31 i OV32. U cilju skraćenja perioda selekcije slabobujnih podloga, ispitane su metode pred-selekcije na nivou morfologije i anatomije korenovog sistema, pojedinačnih korena i grančica. Utvrđena je različita arhitektura korenovog sistema vodećih podloga za višnju i trešnju kao i selekcije oblačinske višnje, na osnovu čega se došlo do zaključka da prožimanje supstrata korenovim sistemom oblačinske višnje nije dovoljno da drži sadnicu sigurno, nego je neophodno postavljanje naslona u prvih nekoliko godina. Metoda utvrđivanja ukupne i aktivne površine potapanjem korena u rastvor metilenskog plavog pravi je pokazatelj fiziološke aktivnosti korenovog sistema i pouzdana za predviđanje bujnosti potencijalnih podloga. Detaljno su ispitivane anatomske karakteristike poprečnih preseka i osobine ksilema od najvećeg zanačaja u predviđanju bujnosti (frekvencija traheja, površina traheja, procenat površine traheja na poprečnom preseku korena i grančica), a na osnovu istih su izdvojeni genotipovi SV2 i OV33 od kojih se očekuje slaba bujnost, a čije će se karakteristike dalje proveriti u komparativnim ogledima sa kalemljenjem. Pomenuti anatomski parametri i preliminarni rezultati sa sortom silvija ukazuju da je potencijalna slabobujna podloga genotip stepske višnje SV2. Na osnovu detaljne anatomske karakterizacije dvogodišnjih korena, dvogodišnjih i jednogodišnjih grana, utvrđeno je da je metoda pouzdano sredstvo u predviđanju bujnosti potencijalnih podloga u okviru vrsta i međuvrsnih hibrida roda Prunus, izuzev vrste Prunus cerasus gde je uočeno da drugi parametri imaju ključnu ulogu u redukciji bujnosti nakalemljenih sorti. Smanjenje bujnosti sorti trešnje nakalemljenih na ovu podlogu posledica su fizioloških karakteristika i genetičke konstitucije same vrste, te se dalja ispitivanja moraju usmeriti u tom pravcu. To ukazuje da hidraulična provodljivost zasnovana na površini traheja korena i stabla podloge nije jedini selekcioni kriterijum, nego je važno posmatrati aktivnu površinu usvajanja vode korenovog sistema, anatomske karakteristike spojnog mesta i plemke (sorte). Put do stvaranja gustih zasada mora uzeti u obzir specifičnosti svake kombinacije što podrazumeva opšte kombinacione osobine plemke i opšte kombinacione osobine podloge, kao i njihovu morfološku, anatomsku i fiziološku interakciju i adaptabilnost pedo-klimatskim uslovima. Teorijska hidraulična provodljivost zasnovana na površini traheja korigovana delom ksilema u kom postoji kontinuitet između podloge i plemke – efektivnim ksilemom i koeficijentom aktivne površine korena predstavlja parametar koji oslikava bujnost sadnice trešnje na odabranim podlogama.