Show simple item record

Efikasnost kratkih kazni zatvora

dc.contributor.advisorPavlović, Zoran
dc.contributor.otherBošković, Aleksandar
dc.contributor.otherMarković, Miloš
dc.contributor.otherPavlović, Zoran
dc.creatorГргур, Гвозден
dc.date.accessioned2017-09-28T13:02:59Z
dc.date.available2017-09-28T13:02:59Z
dc.date.available2020-07-03T18:17:37Z
dc.date.issued2017-07-03
dc.identifier.urihttp://nardus.mpn.gov.rs/handle/123456789/8638
dc.identifier.urihttp://www.cris.uns.ac.rs/DownloadFileServlet/Disertacija149955461796466.pdf?controlNumber=(BISIS)104847&fileName=149955461796466.pdf&id=10169&source=NaRDuS&language=srsr
dc.identifier.urihttp://www.cris.uns.ac.rs/record.jsf?recordId=104847&source=NaRDuS&language=srsr
dc.identifier.urihttp://www.cris.uns.ac.rs/DownloadFileServlet/IzvestajKomisije149955463327249.pdf?controlNumber=(BISIS)104847&fileName=149955463327249.pdf&id=10171&source=NaRDuS&language=srsr
dc.description.abstractПредстављајући сложеност изазова у сузбијању и спречавању криминалитета аутор у уводном поглављу отвара питање домета различитих облика друштвеног реаговања. Казна затвора у том смислу препознаје се практично као универзални стандард пенолошких поступања, а који је и поред бројних критика опстао практично у свим друштвима данашњице. Ипак, аутор добро препознаје да су актулени резултати у борби против криминалитета у најмању руку упитни, те да се нарочита пажња мора посветити односу финансијских улагања и ефективности казнених мера. У том смислу, кратке казне затвора, као посебна пенолошка категорија постављају се као врло важан фактор истраживања. Први део докторске дисертације обухватио је теоријску елаборацију различитих доприноса у пенолошком контексту. Тако се у првом поглављу представљају друштвено историјске перспективе реаговања на криминалитет. Наиме, коришћењем историјског и социолошког метода, аутор пружа прилично детаљну хронологију еволуције кажњавања. Упућујући на помак од приватне ка државној реакцији, у првом поглављу се инсистира на хуманизацији односа према починициома кривичних дела. Наиме, почевши од концепције у којој су доминирале телесне казне, прогонство или лишење живота, указује се на развој савременог модела казненоизвршног права у коме се сврха кривичних санкција, па и сврха извршења казне затвора дефинише у смеру ресоцијализације, третмана, односно васпитно-понашајне корекције. Систематизујући практичне и теоријске помаке у области кажњавања, аутор вешто представља историјске изворе који се тичу првобитних заједница, као и раних друштава у којима је освета виђена као основ реакције. Ипак, елаборирајући и различите социолошке поставке, односно доприносе пенолошких теоретичара, аутор формулише прилично јасну перспективу промене односа према криминално инклинираним лицима. Други део теоријског сегмента посвећује пажњу развоју конкретних казнено извршних система у свету. Наиме, водећи се претходним напоменама о еволуцији пенолошке мисли, аутор упућује да је казна затвора испрва била само средство обезбеђења присуства, док је постепено, временом попримала данашњи облик. У том контексту аутор детаљно упућује на развој пионирских установа у Европи, односно Енглеској и Немачкој, а које представљају историјска упоришта данашње пенологије. Са циљем потпунијег сагледавања еволуције казнених система, аутор у овом поглављу детаљније пажњу посвећује систему: заједничког затвора, ћелијском систему, пенсилванијском ћелијском систему, обернском систему, прогресивном систему затвора, енглеском прогресивном систему, ирском прогресивном систему, бодовном систему Маконкија, женевском или класификационом систему, као и утицајима поменутих ситема на националну пенолошку праксу. Поред представљања конкретних установа које су израз наведених системских концепција, аутор у овом поглављу упућује и на теоријске основе из којих су дати оквири потекли. Отуда пружа прилично широко поље импликација, а које се могу користити у евалуацији актуелних казнено извршних решења. Трећи део рада обухвата развој казнено извршног система у Републици Србији. Поред прегледа казнених решења која су била на снази кроз историју, аутор систематично презентује различите моделе извршења казне затвора, са објашењем услова живота и безбедносних мера које су се примењивале у српским затворима. Поред упућивања на моделе који су налазили примену на почецима српске државе, аутор посебну пажњу посвећује еволуцији ка модерном пенолошком систему, а након Другог светског рата. Побољшање услова смештаја, унапређење третманских опција, као и упошљавање осуђених лица, а у оквиру напора ресоцијализације формулисало је коначно, данашњи облик праксе кажњавања у Србији. Четврто поглавље у оквиру теоријске елаборације обухвата анализу материјалноправног оквира кривичних санкција у позитивном законодавству у Републици Србији. Наиме, чињеницом да казна затвора представља само један од облика кривичних санкција, аутор пружа обухватни преглед научних доприноса у анализи правних оквира предвиђених Кривичних закоником. У том смислу посебна пажња посвећује се новчаној казни и алтернативним кривичним санкцијама, а као моделима који се могу појавити као супститути кратким казнама затвора. Имајући у виду чињеницу да извршење казне затвора представља облик друштвеног реаговања који претпоставља суспензију одређених права и слобода, аутор у петом поглављу пажњу посвећује међународноправним документима која су од значаја за извршење казне затвора. Правећи дистинкцију на документа општег каратера и аката који се уже тичу извршења казне затвора, у овом поглављу се нарочито истиче потреба обезбеђивања хуманог положаја осуђених лица. У том смислу се истиче потреба превенције тортуре, те осигуравање контекста у коме се затвор поставља као место васпитне корекције, а не ретрибуције. Шести део теоријске елеборације пажњу посвећује Закону о извршењу кривичних сакнција као основном правном акту којим се регулише извршење казне затвора. Поред анализе општенормативног дела, аутор се бави улогом и могућностима Судије за извршење, а у контексту заштите права осуђених. Осврнувши се на законску и подзаконску регулативу проблематике упућивања и распоређивања осуђених лица аутор не само да даје осврт на постојећа решења, већ критички упућује на безбедносне импликације и мањкавости актуелне легислативе. Слично се односи и на проблематику пријема и разврставња осуђених лица унутар пеналних завода, сложености њихове процене, те ограничења и могућих путева унапређења у датом контексту. Поред анализе положаја и права осуђених током издржавања казне затвора, аутор посвећује пажњу и проблематици дисциплинских преступа, те поступка и материјалне одговорности осуђених. Нарочит допринос у овом смислу односи се на елаборацију проблема неефикасности постојећих дисциплинских мера, те ограничених васпитно корективних алата. Напослетку, аутор посвећује пажњу проблему отпуста осуђених лица са издржавања казне, те свој сложености захтева постпеналног прихвата. Седмо поглавље посвећено је карактеристикама затворске популације  у свету и унутар казненоизвршног система у Републици Србији. Нарочита важност овог поглавља односи се на упућивање на проблем предоминантности изрицања кратких казни затвора, те оптерећења прекобројности казнених установа. У том смислу постављају се импликације о потребама и могућностима растерећења овог система, те редукције трошкова, уз одрживост захтева специјалне превенције. Наредно поглавље представља допуну претходних напомена, уз приказ актуелне статистике казнене политике, односно политике изрицања казни затвора у Републици Србији. Наиме, упућујући да највећу порцију лица на издржавању казне затвора у Србији представљају лица осуђена на казну у трајању до једне године, аутор наглашава несклад између теоријских поставки и тенденција савремене пенологије, те актуелне судске праксе. Осмо поглавље бави се детаљније појмовним одређењем кратких казни затвора. Тако, представљајући доприносе различитих аутора, наглашава се на различита временска одређења датог појма. У том смислу упућује се и на ограничења, али и потенцијал казни изречених у трајању до годину дана. Поред наведеног, аутор вешто критички анализира и актуелну ситуацију у домаћим затворима, упућујући да кратке казне затвора представљају заправо делимичан мит. Ово се истиче с обзиром на чињеницу да је велики удео осуђених у категорији повратника, те да сумарно издржавају више сукцесивних казни. Наредно поглавље бави се негативним последицама извршења кратких затворских казни. Тако се, прегледом литературе, упућује да кратке казне немају нарочите специфичности у односу на казне дужег трајања. Заправо, аутор указује и на извесне предности, а које су управо одређене краћим трајањем различиих облика депривације. Значајан допринос у наведеном сегменту представља и осветљавање специфичних друштвених промена. Ово се нарочито односи на идеју где су казне затвора стигматизујуће по свом дејству. Ипак, аутор упућују да је промена друштвене климе и вредносних система заправо донела необичне промене у овом смислу. Коначно, водећи се анализом ставова јавности који су неретко усмерени на благу казнену политику у Србији, аутор поставља питање да ли се примена алтернативних кривичних санкција или условног кажњавања заправо доживљава као вид аболирања криминалитета. Поред наведеног аутор пажњу посвећује убичајеним проблемима извршења казне затвора, попут депривације сигурности, депривације хетеросексуалних контакта, изложености инфективним болестима, те негативних криминалних утицаја средине. Једанаесто поглавље посвећено је трошковима извршења казне затвора. Овај аспект анализиран је како у међународном, тако и у националном оквиру. Управо у том смислу аутор детаљно представља статистичке податке везане за пенални систем различитих држава упућујући на доминантна поља оптерећења. Повећање затворске популације, изградња нових установа, проблем рецидивизма, те тенденција одржавања стандарда становања и безбедности намећу се као доминантна подручја у овом смислу. Поред наведеног, пажња се посвећује и националном оквиру, где осим анализе актуелних трошкова, аутор указује на неискоришћеност потенцијала домаћих затвора у економском и производном смислу, те међусобну везу датих варијабли. Наредно поглавље посвећено је анализи алтерантивних кривичних санкција. Наиме, указујући на европске тендеције о растерећивању затворских капацитета, аутор анализира легислативни, теоријски и логички оквир алтернативних модела кажњавања. Наиме, упућујући на потребу хуманизације односа према починиоцима кривичних дела, наглашава се социјално рехабилитативна, а не ретрибутивна функција казне. У прилог алтернативном приступу истиче се и превазилажење негативних аспеката боравка у пеналној средини, а пре свега у контексту губитка запослења, одвајања од породице и криминалне инфекције. Сегментираним приказом посебно поглавље посвећено је класичним супститутима казни затвора. Тако се у тринаестом делу пажња посвећује новчаној казни и адмонитивним кривичним санкцијама. Нарочита елаборација посвећена је новчаној казни, а која наизглед представља решење бројних проблема. Ово се односи на чињеницу да се избегавањем кратких казни смањује број осуђених лица у затворима, смањују трошкови издржавања, уз истовремено пуњење републичког буџета. У прилог овој тези истиче се и статистички приказ казнене политике појединих држава, где се новчана казна значајно учесталије изриче него када је у питању Република Србија. Па ипак, аутор се и на овом месту критички осврће на постојећа легислативна решења, али и социјалне импликације. У том смислу, аутор истиче да новчана казна није индивидуализована и да у неким случајевима, попут извршења кривичних дела против брака и породице носи парадоксалне ефекте. Коначно, осврнувши се на запажања из праксе, указује се на необичну ситуацију у којој се у Србији све већи број лица одлучује за замену новчане казне затворском. Отуда се долази у необичан проблем где је заправо блажа санкција, социјално и економски непожељнија у односу на боравак у затвору. Наредно поглавље посвећено је правим алтернативним санкцијама. Нарочит акценат у том смислу стављен је на легислативни оквир рада у јавном интересу, те казну кућног затвора. Обе санкције представљене су као новина у домаћем закнодавству која је уведена као покушај решења на растуће проблеме националног казнено извршног система. Осим упућивања на законску и подзаконску регулативу и особености наведених казни, аутор закључује да наведене санкције пропуштају кључни аспект, односно не укључују васпитни третман осуђених, већ се он имплицитно подразумева. Управо у том смислу, аутор и предлаже извесна унапређења, а која би наведени облик санкционисања поставили ефективнијим. Петнаесто поглавље у теоријској елаборацији посвећено је теми приватних затвора. Премда дати облик управљања пеналним установама није озакоњен у Србији, аутор анализира могуће облике приватизације, те предности и мане оваквих решења. И мада се у литератури често истичу бројне предности вођења затвора од стране приватног сектора, критички осврт упућује на селективност тумачења резултата. Ово се при томе може аргументовати честим постојањем скривених трошкова, селективне статистике, као и специфичним усмерењем приватних затвора ка одређеним деловима осуђеничке популације, ниског безбедносног ризика. Сумарно, аутор износи став сходно коме кажњавање јесте и треба да остане монопол државе. Тек обезбеђење боље финансијске ефикасности могло би се обезбедити бољим менаџментом, као и повољнијим законским оквиром. Шеснаесто поглавље посвећено је теми криминолошког и пенолошког рецидивизма. Наиме, водећи се сврхом изрицања кривичних санкција поновно вршење кривичних дела нотирано је као витални проблем у контексту сузбијања и спречавања кривичних дела. Подаци који упућују да највећи број кривичних дела почини мањи број учинилаца отуда заправо оправдава интересовање за анализом ефективних мера специјалне превенције. Прегледом студија које се тичу учесталости рецидивизма нарочита пажња посвећује се кривичним делима против имовине, те кривичним делима која се тичу дрога. Управо у том смислу, аутор анализира различите факторе ризика рецидивизма упућујући на мултидетерминисаност криминалног понашања, те бројне посредујуће варијабле. Социоекономски статус, злоупопотреба суспстанци, контрола импулса, односно психолошки квалитети нарочито се акцентују. Претпоследње поглавље посвећено је теми условног отпуста лица осуђених на кратке казне затвора. Осим, критичке анализе законског оквира, аутор упућује на бројне мањкавости у погледу интерпретације сврхе самог института. Тако се нарочито критикује полазиште сходно коме условни отпуст представља алат у одржавању безбедности у пеналним установама, те метод трговине утицајем. Додатно, аутор упућује на мањкавости у процени осуђених лица, као и непрецизности критеријума условног отпуштања. Последње поглавље представља логичан наставак елаборације о условном отпусту, а нотира проблематику третмана осуђених лица. При томе, у датом сегменту наглашава се занемареност концепта преваспитања, те одсуство специјализованих третманских програма. Представљајући различите програмске опције намењене хетерогеној осуђеничкој популацији, аутор инсистира на обавези да затвори поврате статус рехабилитационе установе, а не установе привремене социјалне изолације. Други део докторске дисертације обухвата више поглавља укључујући дефинисање предмета, задатака, хипотеза и елаборацију методологије истраживања. Пореде наведеног у овом делу рада представљени су резултати истраживања, на дескриптивном нивоу, анализа ставова осуђених и професионалаца, те провера постављених хипотеза. Коначно, рад садржи закључна разматрања, са даљим истраживачким, легислативним и емпиријским импликацијама.sr
dc.description.abstractPredstavljajući složenost izazova u suzbijanju i sprečavanju kriminaliteta autor u uvodnom poglavlju otvara pitanje dometa različitih oblika društvenog reagovanja. Kazna zatvora u tom smislu prepoznaje se praktično kao univerzalni standard penoloških postupanja, a koji je i pored brojnih kritika opstao praktično u svim društvima današnjice. Ipak, autor dobro prepoznaje da su aktuleni rezultati u borbi protiv kriminaliteta u najmanju ruku upitni, te da se naročita pažnja mora posvetiti odnosu finansijskih ulaganja i efektivnosti kaznenih mera. U tom smislu, kratke kazne zatvora, kao posebna penološka kategorija postavljaju se kao vrlo važan faktor istraživanja. Prvi deo doktorske disertacije obuhvatio je teorijsku elaboraciju različitih doprinosa u penološkom kontekstu. Tako se u prvom poglavlju predstavljaju društveno istorijske perspektive reagovanja na kriminalitet. Naime, korišćenjem istorijskog i sociološkog metoda, autor pruža prilično detaljnu hronologiju evolucije kažnjavanja. Upućujući na pomak od privatne ka državnoj reakciji, u prvom poglavlju se insistira na humanizaciji odnosa prema počinicioma krivičnih dela. Naime, počevši od koncepcije u kojoj su dominirale telesne kazne, progonstvo ili lišenje života, ukazuje se na razvoj savremenog modela kaznenoizvršnog prava u kome se svrha krivičnih sankcija, pa i svrha izvršenja kazne zatvora definiše u smeru resocijalizacije, tretmana, odnosno vaspitno-ponašajne korekcije. Sistematizujući praktične i teorijske pomake u oblasti kažnjavanja, autor vešto predstavlja istorijske izvore koji se tiču prvobitnih zajednica, kao i ranih društava u kojima je osveta viđena kao osnov reakcije. Ipak, elaborirajući i različite sociološke postavke, odnosno doprinose penoloških teoretičara, autor formuliše prilično jasnu perspektivu promene odnosa prema kriminalno inkliniranim licima. Drugi deo teorijskog segmenta posvećuje pažnju razvoju konkretnih kazneno izvršnih sistema u svetu. Naime, vodeći se prethodnim napomenama o evoluciji penološke misli, autor upućuje da je kazna zatvora isprva bila samo sredstvo obezbeđenja prisustva, dok je postepeno, vremenom poprimala današnji oblik. U tom kontekstu autor detaljno upućuje na razvoj pionirskih ustanova u Evropi, odnosno Engleskoj i Nemačkoj, a koje predstavljaju istorijska uporišta današnje penologije. Sa ciljem potpunijeg sagledavanja evolucije kaznenih sistema, autor u ovom poglavlju detaljnije pažnju posvećuje sistemu: zajedničkog zatvora, ćelijskom sistemu, pensilvanijskom ćelijskom sistemu, obernskom sistemu, progresivnom sistemu zatvora, engleskom progresivnom sistemu, irskom progresivnom sistemu, bodovnom sistemu Makonkija, ženevskom ili klasifikacionom sistemu, kao i uticajima pomenutih sitema na nacionalnu penološku praksu. Pored predstavljanja konkretnih ustanova koje su izraz navedenih sistemskih koncepcija, autor u ovom poglavlju upućuje i na teorijske osnove iz kojih su dati okviri potekli. Otuda pruža prilično široko polje implikacija, a koje se mogu koristiti u evaluaciji aktuelnih kazneno izvršnih rešenja. Treći deo rada obuhvata razvoj kazneno izvršnog sistema u Republici Srbiji. Pored pregleda kaznenih rešenja koja su bila na snazi kroz istoriju, autor sistematično prezentuje različite modele izvršenja kazne zatvora, sa objašenjem uslova života i bezbednosnih mera koje su se primenjivale u srpskim zatvorima. Pored upućivanja na modele koji su nalazili primenu na počecima srpske države, autor posebnu pažnju posvećuje evoluciji ka modernom penološkom sistemu, a nakon Drugog svetskog rata. Poboljšanje uslova smeštaja, unapređenje tretmanskih opcija, kao i upošljavanje osuđenih lica, a u okviru napora resocijalizacije formulisalo je konačno, današnji oblik prakse kažnjavanja u Srbiji. Četvrto poglavlje u okviru teorijske elaboracije obuhvata analizu materijalnopravnog okvira krivičnih sankcija u pozitivnom zakonodavstvu u Republici Srbiji. Naime, činjenicom da kazna zatvora predstavlja samo jedan od oblika krivičnih sankcija, autor pruža obuhvatni pregled naučnih doprinosa u analizi pravnih okvira predviđenih Krivičnih zakonikom. U tom smislu posebna pažnja posvećuje se novčanoj kazni i alternativnim krivičnim sankcijama, a kao modelima koji se mogu pojaviti kao supstituti kratkim kaznama zatvora. Imajući u vidu činjenicu da izvršenje kazne zatvora predstavlja oblik društvenog reagovanja koji pretpostavlja suspenziju određenih prava i sloboda, autor u petom poglavlju pažnju posvećuje međunarodnopravnim dokumentima koja su od značaja za izvršenje kazne zatvora. Praveći distinkciju na dokumenta opšteg karatera i akata koji se uže tiču izvršenja kazne zatvora, u ovom poglavlju se naročito ističe potreba obezbeđivanja humanog položaja osuđenih lica. U tom smislu se ističe potreba prevencije torture, te osiguravanje konteksta u kome se zatvor postavlja kao mesto vaspitne korekcije, a ne retribucije. Šesti deo teorijske eleboracije pažnju posvećuje Zakonu o izvršenju krivičnih sakncija kao osnovnom pravnom aktu kojim se reguliše izvršenje kazne zatvora. Pored analize opštenormativnog dela, autor se bavi ulogom i mogućnostima Sudije za izvršenje, a u kontekstu zaštite prava osuđenih. Osvrnuvši se na zakonsku i podzakonsku regulativu problematike upućivanja i raspoređivanja osuđenih lica autor ne samo da daje osvrt na postojeća rešenja, već kritički upućuje na bezbednosne implikacije i manjkavosti aktuelne legislative. Slično se odnosi i na problematiku prijema i razvrstavnja osuđenih lica unutar penalnih zavoda, složenosti njihove procene, te ograničenja i mogućih puteva unapređenja u datom kontekstu. Pored analize položaja i prava osuđenih tokom izdržavanja kazne zatvora, autor posvećuje pažnju i problematici disciplinskih prestupa, te postupka i materijalne odgovornosti osuđenih. Naročit doprinos u ovom smislu odnosi se na elaboraciju problema neefikasnosti postojećih disciplinskih mera, te ograničenih vaspitno korektivnih alata. Naposletku, autor posvećuje pažnju problemu otpusta osuđenih lica sa izdržavanja kazne, te svoj složenosti zahteva postpenalnog prihvata. Sedmo poglavlje posvećeno je karakteristikama zatvorske populacije  u svetu i unutar kaznenoizvršnog sistema u Republici Srbiji. Naročita važnost ovog poglavlja odnosi se na upućivanje na problem predominantnosti izricanja kratkih kazni zatvora, te opterećenja prekobrojnosti kaznenih ustanova. U tom smislu postavljaju se implikacije o potrebama i mogućnostima rasterećenja ovog sistema, te redukcije troškova, uz održivost zahteva specijalne prevencije. Naredno poglavlje predstavlja dopunu prethodnih napomena, uz prikaz aktuelne statistike kaznene politike, odnosno politike izricanja kazni zatvora u Republici Srbiji. Naime, upućujući da najveću porciju lica na izdržavanju kazne zatvora u Srbiji predstavljaju lica osuđena na kaznu u trajanju do jedne godine, autor naglašava nesklad između teorijskih postavki i tendencija savremene penologije, te aktuelne sudske prakse. Osmo poglavlje bavi se detaljnije pojmovnim određenjem kratkih kazni zatvora. Tako, predstavljajući doprinose različitih autora, naglašava se na različita vremenska određenja datog pojma. U tom smislu upućuje se i na ograničenja, ali i potencijal kazni izrečenih u trajanju do godinu dana. Pored navedenog, autor vešto kritički analizira i aktuelnu situaciju u domaćim zatvorima, upućujući da kratke kazne zatvora predstavljaju zapravo delimičan mit. Ovo se ističe s obzirom na činjenicu da je veliki udeo osuđenih u kategoriji povratnika, te da sumarno izdržavaju više sukcesivnih kazni. Naredno poglavlje bavi se negativnim posledicama izvršenja kratkih zatvorskih kazni. Tako se, pregledom literature, upućuje da kratke kazne nemaju naročite specifičnosti u odnosu na kazne dužeg trajanja. Zapravo, autor ukazuje i na izvesne prednosti, a koje su upravo određene kraćim trajanjem različiih oblika deprivacije. Značajan doprinos u navedenom segmentu predstavlja i osvetljavanje specifičnih društvenih promena. Ovo se naročito odnosi na ideju gde su kazne zatvora stigmatizujuće po svom dejstvu. Ipak, autor upućuju da je promena društvene klime i vrednosnih sistema zapravo donela neobične promene u ovom smislu. Konačno, vodeći se analizom stavova javnosti koji su neretko usmereni na blagu kaznenu politiku u Srbiji, autor postavlja pitanje da li se primena alternativnih krivičnih sankcija ili uslovnog kažnjavanja zapravo doživljava kao vid aboliranja kriminaliteta. Pored navedenog autor pažnju posvećuje ubičajenim problemima izvršenja kazne zatvora, poput deprivacije sigurnosti, deprivacije heteroseksualnih kontakta, izloženosti infektivnim bolestima, te negativnih kriminalnih uticaja sredine. Jedanaesto poglavlje posvećeno je troškovima izvršenja kazne zatvora. Ovaj aspekt analiziran je kako u međunarodnom, tako i u nacionalnom okviru. Upravo u tom smislu autor detaljno predstavlja statističke podatke vezane za penalni sistem različitih država upućujući na dominantna polja opterećenja. Povećanje zatvorske populacije, izgradnja novih ustanova, problem recidivizma, te tendencija održavanja standarda stanovanja i bezbednosti nameću se kao dominantna područja u ovom smislu. Pored navedenog, pažnja se posvećuje i nacionalnom okviru, gde osim analize aktuelnih troškova, autor ukazuje na neiskorišćenost potencijala domaćih zatvora u ekonomskom i proizvodnom smislu, te međusobnu vezu datih varijabli. Naredno poglavlje posvećeno je analizi alterantivnih krivičnih sankcija. Naime, ukazujući na evropske tendecije o rasterećivanju zatvorskih kapaciteta, autor analizira legislativni, teorijski i logički okvir alternativnih modela kažnjavanja. Naime, upućujući na potrebu humanizacije odnosa prema počiniocima krivičnih dela, naglašava se socijalno rehabilitativna, a ne retributivna funkcija kazne. U prilog alternativnom pristupu ističe se i prevazilaženje negativnih aspekata boravka u penalnoj sredini, a pre svega u kontekstu gubitka zaposlenja, odvajanja od porodice i kriminalne infekcije. Segmentiranim prikazom posebno poglavlje posvećeno je klasičnim supstitutima kazni zatvora. Tako se u trinaestom delu pažnja posvećuje novčanoj kazni i admonitivnim krivičnim sankcijama. Naročita elaboracija posvećena je novčanoj kazni, a koja naizgled predstavlja rešenje brojnih problema. Ovo se odnosi na činjenicu da se izbegavanjem kratkih kazni smanjuje broj osuđenih lica u zatvorima, smanjuju troškovi izdržavanja, uz istovremeno punjenje republičkog budžeta. U prilog ovoj tezi ističe se i statistički prikaz kaznene politike pojedinih država, gde se novčana kazna značajno učestalije izriče nego kada je u pitanju Republika Srbija. Pa ipak, autor se i na ovom mestu kritički osvrće na postojeća legislativna rešenja, ali i socijalne implikacije. U tom smislu, autor ističe da novčana kazna nije individualizovana i da u nekim slučajevima, poput izvršenja krivičnih dela protiv braka i porodice nosi paradoksalne efekte. Konačno, osvrnuvši se na zapažanja iz prakse, ukazuje se na neobičnu situaciju u kojoj se u Srbiji sve veći broj lica odlučuje za zamenu novčane kazne zatvorskom. Otuda se dolazi u neobičan problem gde je zapravo blaža sankcija, socijalno i ekonomski nepoželjnija u odnosu na boravak u zatvoru. Naredno poglavlje posvećeno je pravim alternativnim sankcijama. Naročit akcenat u tom smislu stavljen je na legislativni okvir rada u javnom interesu, te kaznu kućnog zatvora. Obe sankcije predstavljene su kao novina u domaćem zaknodavstvu koja je uvedena kao pokušaj rešenja na rastuće probleme nacionalnog kazneno izvršnog sistema. Osim upućivanja na zakonsku i podzakonsku regulativu i osobenosti navedenih kazni, autor zaključuje da navedene sankcije propuštaju ključni aspekt, odnosno ne uključuju vaspitni tretman osuđenih, već se on implicitno podrazumeva. Upravo u tom smislu, autor i predlaže izvesna unapređenja, a koja bi navedeni oblik sankcionisanja postavili efektivnijim. Petnaesto poglavlje u teorijskoj elaboraciji posvećeno je temi privatnih zatvora. Premda dati oblik upravljanja penalnim ustanovama nije ozakonjen u Srbiji, autor analizira moguće oblike privatizacije, te prednosti i mane ovakvih rešenja. I mada se u literaturi često ističu brojne prednosti vođenja zatvora od strane privatnog sektora, kritički osvrt upućuje na selektivnost tumačenja rezultata. Ovo se pri tome može argumentovati čestim postojanjem skrivenih troškova, selektivne statistike, kao i specifičnim usmerenjem privatnih zatvora ka određenim delovima osuđeničke populacije, niskog bezbednosnog rizika. Sumarno, autor iznosi stav shodno kome kažnjavanje jeste i treba da ostane monopol države. Tek obezbeđenje bolje finansijske efikasnosti moglo bi se obezbediti boljim menadžmentom, kao i povoljnijim zakonskim okvirom. Šesnaesto poglavlje posvećeno je temi kriminološkog i penološkog recidivizma. Naime, vodeći se svrhom izricanja krivičnih sankcija ponovno vršenje krivičnih dela notirano je kao vitalni problem u kontekstu suzbijanja i sprečavanja krivičnih dela. Podaci koji upućuju da najveći broj krivičnih dela počini manji broj učinilaca otuda zapravo opravdava interesovanje za analizom efektivnih mera specijalne prevencije. Pregledom studija koje se tiču učestalosti recidivizma naročita pažnja posvećuje se krivičnim delima protiv imovine, te krivičnim delima koja se tiču droga. Upravo u tom smislu, autor analizira različite faktore rizika recidivizma upućujući na multideterminisanost kriminalnog ponašanja, te brojne posredujuće varijable. Socioekonomski status, zloupopotreba suspstanci, kontrola impulsa, odnosno psihološki kvaliteti naročito se akcentuju. Pretposlednje poglavlje posvećeno je temi uslovnog otpusta lica osuđenih na kratke kazne zatvora. Osim, kritičke analize zakonskog okvira, autor upućuje na brojne manjkavosti u pogledu interpretacije svrhe samog instituta. Tako se naročito kritikuje polazište shodno kome uslovni otpust predstavlja alat u održavanju bezbednosti u penalnim ustanovama, te metod trgovine uticajem. Dodatno, autor upućuje na manjkavosti u proceni osuđenih lica, kao i nepreciznosti kriterijuma uslovnog otpuštanja. Poslednje poglavlje predstavlja logičan nastavak elaboracije o uslovnom otpustu, a notira problematiku tretmana osuđenih lica. Pri tome, u datom segmentu naglašava se zanemarenost koncepta prevaspitanja, te odsustvo specijalizovanih tretmanskih programa. Predstavljajući različite programske opcije namenjene heterogenoj osuđeničkoj populaciji, autor insistira na obavezi da zatvori povrate status rehabilitacione ustanove, a ne ustanove privremene socijalne izolacije. Drugi deo doktorske disertacije obuhvata više poglavlja uključujući definisanje predmeta, zadataka, hipoteza i elaboraciju metodologije istraživanja. Porede navedenog u ovom delu rada predstavljeni su rezultati istraživanja, na deskriptivnom nivou, analiza stavova osuđenih i profesionalaca, te provera postavljenih hipoteza. Konačno, rad sadrži zaključna razmatranja, sa daljim istraživačkim, legislativnim i empirijskim implikacijama.sr
dc.description.abstractBy presenting, in the opening chapter, the complexity of challenges in combating and preventing criminality, the author raises the question of the reach of various forms of social reactions. In that sense, a prison sentence is practically recognized as a universal standard of penal proceedings, which has survived in practically all contemporary societies, despite numerous criticism. However, the author perceives well that the current results in the fight against criminality are questionable at the very least, and that specific attention must be dedicated to the relation between financial investment and the effectiveness of penal measures. In this sense, short prison sentences, as a special penal category, are presented as a highly significant part of this research. The first part of the doctoral dissertation includes the theoretic elaboration of various contributions in the context of penalty. Therefore, the first chapter presents the social and historical perspectives of reacting to criminality. Namely, by using the historical and sociological methods, the author offers a highly detailed chronology of the evolution of punishment. By pointing to the shift from private to public reaction, the first chapter insists on the humanization of attitudes towards perpetrators. Namely, starting from the concept dominated by corporal punishment, exile and execution, the chapter points to the development of the contemporary model of the penal enforcement code, in which the purpose of criminal sanctions, even the purpose of executing prison sentences, is defined in the direction of re-socialization, treatment, i.e. disciplinary-behavioral corrections. By systemizing the practical and theoretical shifts in the area of punishment, the author skillfully presents historical sources relating to the primeval communities, as well as earlier societies in which vengeance was perceived as the basic reaction. Still, by elaborating on different sociological postulates, i.e. contributions of penal theoreticians, the author formulates a rather clear perspective of changing attitudes towards criminologically inclined individuals. The second part of the theoretical segment pays attention to the development of more concrete penal enforcment systems in the world. Namely, by following up on the previous notes on the evolution of the penal thought, the author refers to the fact that a prison sentence was primarily a means of enabling presence, while it gradually acquired its modern form. In this context, the author refers with more detail to the development of pioneering institutions in Europe, i.e. England and Germany, which present a historical fulcrum of modern penology. With the aim of reviewing more completely the penal system’s evolution in this chapter, the author pays detailed attention to the following systems: joint prisons, cell system, Pennsylvania system of cells, Auburn system, progressive prison system, English progressive system, Irish progressive system, Maconochie’s system of marks, Geneva or classification system, including the influence of the mentioned systems on the national penal practice. Apart from presenting, in this chapter, concrete institutions that express the aforementioned systematic concepts, the author points to the theoretical bases from which the given frameworks had originated. From there, a wide range of implications is offered, and they can be used for evaluating the current penal enforcement solutions. The third part of the dissertation includes the development of the penal enforcement system in the Republic of Serbia. Apart from listing the penal solutions that were in force throughout history, the author systematically presents various models of executing prison sentences, with an explanation of the living conditions and security measures that have been applied in Serbian prisons. Aside from pointing to models that were implemented in the early days of the Serbian state, the author pays special attention to the evolution towards the modern penal system, following World War II. Improving accommodation, advancing treatment options, as well as employing convicted individuals, within the efforts of re-socialization, have formulated the final, modern form of the practice of punishment in Serbia. The fourth chapter within the theoretical elaboration includes the analysis of the material and legal framework of criminal sanctions in the positive legislation of the Republic of Serbia. Namely, owing to the fact that prison sentences present only one form of criminal sanctions, the author presents a contemporary list of scientific contributions to the analysis of legal frameworks provided by the Criminal Code. In this sense, special attention is given to fines and alternative criminal sanctions, as well as to models that can appear as substitutes to short prison sentences. With regard to the fact that executing a prison sentence presents a form of social reaction that supposes the suspension of certain rights and liberties, the author pays attention in the fifth chapter to international legal documents that are significant for executing prison sentences. By making distinctions between the general documents and acts that relate more closely to executing prison sentences, this chapter especially emphasizes the need of providing a more humane position of convicts. In this sense, the need to prevent tortures is emphasized, along with suggesting a context in which prisons are presented as places of disciplinary corrections, not retribution. The sixth part of the theoretical elaboration pays attention to the Law on the Execution of Criminal Sanctions, as the basic legal act that regulates the execution of prison sentences. Aside from the analysis of the general normative part, the author considers the role and ability of the enforcement judge, in the context of protecting convicts’ rights. By reflecting on the primary and secondary legislation of the problem of directing and placing convicts, the author not only offers a retrospect of the existing solutions, but critically points to security implications and defects of the current legislature. Similar statements refer to the problem of accepting and distributing convicts inside penitentiaries, the complexity of their assessment, limitations and possible ways of improvements in the given context. Apart from analyzing the positions and rights of convicts while serving their prison sentence, the author emphasizes the problematics of disciplinary offenses, actions and material liability of convicts. Special contribution in this matter refers to elaborating the problem of the existing ineffective disciplinary measures, along with the limitation of disciplinary-corrective tools. Finally, the author highlights the problem of releasing convicts from serving their sentences, including the complexity of the post-penal acceptance. The seventh chapter is dedicated to the characteristics of prison populations around the world and within the penal enforcement system of the Republic of Serbia. This chapter is particularly significant since it refers to the problem of predominant pronouncement of short prison sentences and of overloaded penitentiaries. In this regard, the implications of the needs and possibilities of unburdening the system are presented, with cost reduction and sustainability of the request for special prevention. The next chapter presents an addition to the previous notes, with a review of the current penal policy statistics, i.e. the policy of pronouncing prison sentences in the Republic of Serbia. Namely, by stating that the largest number of individuals serving prison sentences in Serbia is made of individuals sentenced to less than a year, the author emphasizes the discrepancy between the theoretical postulates and the tendency of modern penology and current judicial practice. The eighth chapter deals with the notions of short prison sentences in more detail. Thus, by presenting the contributions of various authors, the chapter emphasizes different temporal designations of the given notion. In this respect, it refers to the limitations and the potential of sentences lasting up to one year. Aside from the aforementioned, the author critically analyzes with great skill the current situation in domestic prisons, referring to short prison sentences as actually presenting a partial myth. This is emphasized with regard to the fact that a large percentage of convicts belongs to the category of recidivists, who serve several successive sentences in total. The next chapter deals with the negative consequences of serving short prison sentences. Thus, by reviewing literature, it is noted that short sentences are not particularly specific compared to longer sentences. In fact, the author points to certain advantages that are defined by the shorter duration of various forms of deprivation. Clarifying specific social changes presents significant contribution in the said segment. This particularly relates to the idea that prison sentences are stigmatic according to their effects. However, the author notes that the change of social climate and the system of values has actually resulted in unusual changes in this regard. Finally, led by the analysis of public opinions, which are often directed at the mild penal policy in Serbia, the author poses a question of whether implementing alternative criminal sanctions or probationary punishment is perceived as a form of abolishing criminality. Apart from the aforesaid, the author denotes the usual problems of executing prison sentences, such as security deprivation, deprivation of heterosexual contact, exposure to infectious diseases, and negative criminal influences of the environment. The eleventh chapter is dedicated to the costs of executing prison sentences. This aspect is analyzed within the international and domestic frameworks. In this exact regard, the author presents in detail the statistical data connected to the penal systems of various states, emphasizing the dominant financial burdens in the field. Increasing prison population, constructing new facilities, problem of recidivism, and the tendency of preserving the living and security standards are imposed as the dominant areas in this regard. In addition, attention is given to the national framework where, apart from the analysis of current costs, the author refers to the unused potential of domestic prisons in the economic and productive sense, along with mutual connection between the given variables. The next chapter is dedicated to analyzing alternative criminal sanctions. Namely, by pointing to the European tendencies on disburdening prison capacities, the author analyzes the legislative, theoretical and logical frameworks of alternatives penal models. Namely, by referring to the need to humanize the attitudes towards perpetrators, the social-rehabilitative, and not retributive function of the penalty is stressed. Overcoming the negative aspects of staying in a penal environment is emphasized in favor of the alternative approach, primarily in the context of losing employment, being separated from the family, and criminal infection. The segmented presentation of a special chapter is dedicated to the classic substitutes for prison sentences. Therefore, in the thirteenth chapter, attention is given to fines and admonitory criminal sanctions. Fines are especially elaborated, and they seemingly present the solution to numerous problems. This refers to the fact that reducing the number of convicts in prisons also reduces maintenance costs, while simultaneously filling the state budget. The statistical review of certain states’ penal policy, according to which fines are pronounced substantially more often than in the Republic of Serbia, speaks in favor of this premise. Still, in this point of the dissertation, the author critically reflects on the existing legislative solutions, as well as their social implications. In this regard, the author notes that fines are not individualized, and in certain cases, such as committing criminal acts against marriage and family, they carry paradoxical effects. Finally, by referring to the observations in practice, the text refers to the unusual situation in which a large number of people in Serbia decide to exchange financial fines for prison fines. There occurs an unusual problem where the actually milder sanction is socially and economically less desirable compared to being incarcerated. The next chapter is dedicated to the real alternative sanctions. Special emphasis is placed on the legislative framework in public interest, and the punishment of house arrest. Both sanctions are presented as an innovation in domestic legislation, which has been introduced as an attempt to solve the rising problems of the national penal executive system. Apart from referring to the primary and secondary legislature and the characteristics of the said penalties, the author concludes that the said sanctions miss the key aspect, i.e. they do not include the disciplinary treatment of offenders, which is only implied. In this exact regard, the author proposes certain improvements, which would make the said form of sanctions more effective. The fifteenth chapter in the theoretical elaboration is dedicated to the topic of private prisons. Although the given form of managing penal institutions has not been made legal in Serbia, the author analyzes possible forms of privatization, the advantages and flaws of such solutions. Even though literature often emphasizes numerous advantages of managing prisons, the critical approach refers to the selectiveness of interpreting results. Thereby, this can be evidenced by frequent existence of hidden costs, selective statistics, as well by specifically directing private prisons towards certain parts of the offenders’ population, of low security risks. In summary, the author expresses his attitude according to which punishment is and should remain monopolized by the state. Only by enabling better management, as well as more favorable legal framework, can financial efficiency be provided. The sixteenth chapter is dedicated to the topic of criminological and penal recidivism. Namely, by following up on the purpose of pronouncing criminal sanctions, repeated committance of criminal acts has been noted as the vital problem in the context of combating and preventing criminal acts. The data showing that the largest number of criminal acts is committed by a smaller number of perpetrators actually justify the interest in analyzing the effective measures of special prevention. By reviewing the studies referring to the frequency of recidivism, special attention is given to criminal acts against property and criminal acts regarding drugs. In this regard, the author analyzes various risk factors of recidivism, pointing to multiple determination of criminal behavior, followed by numerous interceding variables. The social and economic status, substance abuse, impulse control, i.e. psychological qualities, are especially emphasized. The penultimate chapter deals with the topic of probationary releases of convicts sentenced to short prison sentences. Apart from a critical analysis of the legal framework, the author notes numerous defects regarding the interpretation of the institution’s purpose. Thus, the viewpoint that probationary releases present a tool in preserving security in penal institution, including a method of trade in influence, is particularly criticized. In addition, the author points to the defectiveness in assessing convicts, as well as imprecise criteria of probationary releases. The final chapter presents a logical continuation of the elaboration about probationary releases, and it notes the problems of treating convicts. Thereby, the given segment emphasizes the negligence of the disciplinary concept and the absence of specialized treatment programs. By presenting different program options intended for a heterogenous populations of convicts, the author insists on the obligation of returning the status of a rehabilitation institution to prisons, instead of being an institution of temporary social isolation. The second part of the doctoral dissertation encompasses several chapters, including the definition of the subject, tasks, hypotheses, and elaboration of research methodologies. Apart from the aforesaid, this dissertation presents, on a descriptive level, the research results of analyzing the views of convicts and professionals, and verifying the set hypotheses. Finally, the dissertation contains final deliberations, with further research, legislative, and empirical implications.en
dc.languagesr (cyrillic script)
dc.publisherУниверзитет Привредна академија у Новом Саду, Правни факултет за привреду и правосуђеsr
dc.rightsopenAccessen
dc.sourceУниверзитет Привредна академија у Новом Садуsr
dc.subjectЕфикасност кратких казни затвора на извршиоце кривичних делаsr
dc.subjectEfikasnost kratkih kazni zatvora na izvršioce krivičnih delasr
dc.subjectInfluence of short prison sentences on perpetratorsen
dc.subjectthe penal system of the Republic of Serbiaen
dc.subjectcriminal sanctionsen
dc.subjectalternative criminal sanctionsen
dc.subjectcriminological and penal recidivismen
dc.subjectprobationary releaseen
dc.subjectprivate prisonsen
dc.subjectkazneni sistem Republike Srbijesr
dc.subjectkrivične sankcijesr
dc.subjectalterantivne krivične sankcijesr
dc.subjectkriminološki i penološki recidivizamsr
dc.subjectuslovni otpustsr
dc.subjectprivatni zatvorisr
dc.subjectказнени систем Републике Србијеsr
dc.subjectкривичне санкцијеsr
dc.subjectалтерантивне кривичне санкцијеsr
dc.subjectкриминолошки и пенолошки рецидивизамsr
dc.subjectусловни отпустsr
dc.subjectприватни затвориsr
dc.titleЕфикасност кратких казни затвораsr
dc.title.alternativeEfikasnost kratkih kazni zatvorasr
dc.title.alternativeInfluence of short prison sentencesen
dc.typedoctoralThesisen
dc.rights.licenseBY-NC-ND
dcterms.abstractПавловић, Зоран; Бошковић, Aлександар; Марковић, Милош; Павловић, Зоран; Grgur, Gvozden; Efikasnost kratkih kazni zatvora;
dc.identifier.fulltexthttp://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/id/58778/Disertacija11477.pdf
dc.identifier.fulltexthttp://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/id/58779/IzvestajKomisije11477.pdf


Files in this item

Thumbnail
Thumbnail

This item appears in the following Collection(s)

Show simple item record