Ђорђе Стратимировић у револуцији и рату 1848–1849.

Abstract

Средином 19. века настављају се европски револуционарни процеси који су захватили и просторе Хабзбуршке монархије. У овим процесима нашао се и српски народ који је, својом „густином“,заузимао јужни део Mонархије.Захваљујући привилегијама добијеним од аустријског цара Леополда I, а које је „заслужио“ српски патријарх Арсеније III Чарнојевић, Срби су се у политичком смислупоставиликао верски одређен народ. У периоду од 1690. до 1918. године српска црквена хијерархија, српски политички прваци и други значајни представници српског народа трудили су се да очувају статус и права српског становништва. Са своје стране, бечке власти су константно настојале да српске привилегије сузе и оспоре, да би их пред крај Монархије и потпуно укидале. Било је то питање опстанка и очувања верског, националног и културног идентитета српског народа,најпре у Хабзбуршкој монархији, а 60-их година 19. века у Аустроугарској. Надолазећи догађаји који су 1848-1849. године усталасали средњу Европу, прелили су се и на аустријску царевину. Она није била национално компактна држава, већ је у свом саставу имала разне народе (Мађари, Чеси, Словаци, Срби, Румуни...), који су бројчано надмашили немачко становништво. У овим догађајима, који су у суштини део историјских токова,значајну, а неретко и пресудну улогу, имају личности које се у таквим околностима појављују на политичкој сцени. Таква личност у српском народу био је и Ђорђе Стратимировић. Потицао је из значајне српске породице Стратимировић, која своје порекло води из Херцеговине. Родоначелници ове породице били су Петар Стратимировић и његов син Вучко Петровић-Стратимировић. Вучков син био је Богић Вучковић - Стратимировић. Окончањем првог аустро-турског рата Пожаревачким миром 1718. године, порастао је углед Аустрије међу Србима у Херцеговини, тако да у следећем аустро- турском рату 1737-1739. године, Срби нуде своје услуге и узимају учешће у рату. Богић Стратимировић је,1737. године,заповеднику грофу Херберштајну понудио 30.000 војника за рат против Турака. Ипак, цео пројекат се није остварио због мира који је 1739. године склопљен између Аустрије и Турске. Након тога, у периоду од 1743-1745. године, Богић и његов брат Никола преговарају у Бечу о насељавању Стратимировића у Аустрији. Најпре им је додељена пустара Сириг у Бачкој, а када је тај посед предат бачком владики, Богић и његова три брата (Јован, Тома и Никола) у замену су добили посед Кулпин. Када је царица Марија Терезија отпочела са интензивнијим издавањем племићких диплома знаменитијим српским породицама, са циљем да их придобијеза своје војне и друге планове, племство је стекла и породица Стратимировић.Из ове породице је знаменити и утицајни карловачки митрополит Стефан Стратимировић, стриц Ђорђа Стратимировића, што је, како се испоставило, било итекако важно за будућу судбину и улогу Ђорђа у наступајућим историјским догађајима. Ђорђе пл. Стратимировић рођен је 19. фебруара 1822. године у Новом Саду, у кући свог деде по мајци Јована Петровића. Његов отац Василије био је „миран и озбиљан човек“, кулпински велепоседник уз то и образован. Слободно време проводио је читајући научну литературу. Радио је и као фишкал (адвокат) фрушкогорских манастира. Мати му је рано преминула 1841. године.Школовао се у Кулпину, уз надзор лутеранског свештеника Словака Рохоњија и кућног пријатеља познатог српског писца Милована Видаковића. Снажне утиске на младог Ђорђа остављале су приче о херојским подвизима из јуначког рода Стратимировића и живо сећање, на истина ретке, али упечатљиве доласке митрополита Стратимировића у Кулпин. И поред противљења родитеља определио се за војнички позив који је тада између осталог нудио прилику за брзо напредовање, посебно Србина племенитог рода. Похађао је нижу Евангелистичку гимназију у Новом Врбасу. Након изненадне смрти оца,поред попустљиве мајке,испунила му се жеља да постане војник. Похађање академије у Тителу, на кадетском курсу (тзв. математика), омогућило му је да буде одмах примљен у други разред инжењеријске академије у Бечу. Тамо је провео следећих пет година, од 1837. до 1841.,где је као узоран ученик стекао многобројне пријатеље. Један од најбољих другова био му је Фердинанд Бауер, који је касније постао барон и министар рата. Из академије је изашао у чину потпоручника дакле постао је официр. Био је распоређен на службу у регименту у Милану, где је био омиљен међу својим колегама. Истицао се као частан и храбар човек. Ускоро је стицајем пре свега приватних разлога 1843. године напустио војну службу. Већ почетком бурних догађаја 1848. године Стратимировић је узео активно учешће у њима. Образован, родољубив, млад и пун енергије а при томе разумевајући политичку и друштвену ситуацију и стање у коме се нашао српски народ пре свега у односу на Мађаре био је одмах између осталог и захваљујући свом пореклу прихваћен од српских првака и српског народа. Након састанка српске делегације чији је био члан са Лајошем Кошутом и Мађарима у Пешти 1848. године,стекао је велике симпатије и поверење народа. Његово војничко умеће, храброст, способност и неоспорна харизма показали су се већ у првом значајнијем сукобу Срба и Мађара, приликом напада генерала Храбовског на Сремске Карловце 12. јуна 1848. године. Тада је, захваљујући енергичној команди Ђорђа Стратимировића, овај напад је одбијен, а Мађари су претрпели свој први пораз. То је Стратимировићу у народу донело велики углед и титулу „вожда“. Доказао се Стратимировић и у многим будућим биткама и догађајима,али је ова популарност,са друге, стране навукла и омразу, пре свега духовног поглавара Срба у монархији патријарха Јосифа Рајачића и његовог утицајног окружења. У том сукобу са конзервативним делом српског друштва, Стратимировић није имао успеха као на бојном пољу, на челу српске војске. У суштини, Ђорђе Стратимировић се, обзиром на своје младе године, веома добро носио са проблемима у овим тешким исудбоносним догађајима. Показао се као успешан стратег и командант. Добро се снашао и у замршеним политичким играма и при томе је дао велики допринос стварању Српске Војводине и поред свих потешкоћа којима је био изложен српски народ на просторима Јужне Угарске. У раду су коришћени постојећа литература, објављена и необјављена, а пре свега богата архивска грађавезана за револуционарне догађаје 1848. и 1849. године и активности Ђорђа Стратимировића у њима, затим успомене савременика, посебно Ђорђа Стратимировића, домаћа и страна периодика, посебно немачка, српска и мађарска, архивска грађа. Рад је организован по тематско-хронолошком принципу уз оцену кључних односа Ђорђа Стратимировића са патријархом Рајачићем и Стеваном Книћанином.

Sredinom 19. veka nastavljaju se evropski revolucionarni procesi koji su zahvatili i prostore Habzburške monarhije. U ovim procesima našao se i srpski narod koji je, svojom „gustinom“,zauzimao južni deo Monarhije.Zahvaljujući privilegijama dobijenim od austrijskog cara Leopolda I, a koje je „zaslužio“ srpski patrijarh Arsenije III Čarnojević, Srbi su se u političkom smislupostavilikao verski određen narod. U periodu od 1690. do 1918. godine srpska crkvena hijerarhija, srpski politički prvaci i drugi značajni predstavnici srpskog naroda trudili su se da očuvaju status i prava srpskog stanovništva. Sa svoje strane, bečke vlasti su konstantno nastojale da srpske privilegije suze i ospore, da bi ih pred kraj Monarhije i potpuno ukidale. Bilo je to pitanje opstanka i očuvanja verskog, nacionalnog i kulturnog identiteta srpskog naroda,najpre u Habzburškoj monarhiji, a 60-ih godina 19. veka u Austrougarskoj. Nadolazeći događaji koji su 1848-1849. godine ustalasali srednju Evropu, prelili su se i na austrijsku carevinu. Ona nije bila nacionalno kompaktna država, već je u svom sastavu imala razne narode (Mađari, Česi, Slovaci, Srbi, Rumuni...), koji su brojčano nadmašili nemačko stanovništvo. U ovim događajima, koji su u suštini deo istorijskih tokova,značajnu, a neretko i presudnu ulogu, imaju ličnosti koje se u takvim okolnostima pojavljuju na političkoj sceni. Takva ličnost u srpskom narodu bio je i Đorđe Stratimirović. Poticao je iz značajne srpske porodice Stratimirović, koja svoje poreklo vodi iz Hercegovine. Rodonačelnici ove porodice bili su Petar Stratimirović i njegov sin Vučko Petrović-Stratimirović. Vučkov sin bio je Bogić Vučković - Stratimirović. Okončanjem prvog austro-turskog rata Požarevačkim mirom 1718. godine, porastao je ugled Austrije među Srbima u Hercegovini, tako da u sledećem austro- turskom ratu 1737-1739. godine, Srbi nude svoje usluge i uzimaju učešće u ratu. Bogić Stratimirović je,1737. godine,zapovedniku grofu Herberštajnu ponudio 30.000 vojnika za rat protiv Turaka. Ipak, ceo projekat se nije ostvario zbog mira koji je 1739. godine sklopljen između Austrije i Turske. Nakon toga, u periodu od 1743-1745. godine, Bogić i njegov brat Nikola pregovaraju u Beču o naseljavanju Stratimirovića u Austriji. Najpre im je dodeljena pustara Sirig u Bačkoj, a kada je taj posed predat bačkom vladiki, Bogić i njegova tri brata (Jovan, Toma i Nikola) u zamenu su dobili posed Kulpin. Kada je carica Marija Terezija otpočela sa intenzivnijim izdavanjem plemićkih diploma znamenitijim srpskim porodicama, sa ciljem da ih pridobijeza svoje vojne i druge planove, plemstvo je stekla i porodica Stratimirović.Iz ove porodice je znameniti i uticajni karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, stric Đorđa Stratimirovića, što je, kako se ispostavilo, bilo itekako važno za buduću sudbinu i ulogu Đorđa u nastupajućim istorijskim događajima. Đorđe pl. Stratimirović rođen je 19. februara 1822. godine u Novom Sadu, u kući svog dede po majci Jovana Petrovića. NJegov otac Vasilije bio je „miran i ozbiljan čovek“, kulpinski veleposednik uz to i obrazovan. Slobodno vreme provodio je čitajući naučnu literaturu. Radio je i kao fiškal (advokat) fruškogorskih manastira. Mati mu je rano preminula 1841. godine.Školovao se u Kulpinu, uz nadzor luteranskog sveštenika Slovaka Rohonjija i kućnog prijatelja poznatog srpskog pisca Milovana Vidakovića. Snažne utiske na mladog Đorđa ostavljale su priče o herojskim podvizima iz junačkog roda Stratimirovića i živo sećanje, na istina retke, ali upečatljive dolaske mitropolita Stratimirovića u Kulpin. I pored protivljenja roditelja opredelio se za vojnički poziv koji je tada između ostalog nudio priliku za brzo napredovanje, posebno Srbina plemenitog roda. Pohađao je nižu Evangelističku gimnaziju u Novom Vrbasu. Nakon iznenadne smrti oca,pored popustljive majke,ispunila mu se želja da postane vojnik. Pohađanje akademije u Titelu, na kadetskom kursu (tzv. matematika), omogućilo mu je da bude odmah primljen u drugi razred inženjerijske akademije u Beču. Tamo je proveo sledećih pet godina, od 1837. do 1841.,gde je kao uzoran učenik stekao mnogobrojne prijatelje. Jedan od najboljih drugova bio mu je Ferdinand Bauer, koji je kasnije postao baron i ministar rata. Iz akademije je izašao u činu potporučnika dakle postao je oficir. Bio je raspoređen na službu u regimentu u Milanu, gde je bio omiljen među svojim kolegama. Isticao se kao častan i hrabar čovek. Uskoro je sticajem pre svega privatnih razloga 1843. godine napustio vojnu službu. Već početkom burnih događaja 1848. godine Stratimirović je uzeo aktivno učešće u njima. Obrazovan, rodoljubiv, mlad i pun energije a pri tome razumevajući političku i društvenu situaciju i stanje u kome se našao srpski narod pre svega u odnosu na Mađare bio je odmah između ostalog i zahvaljujući svom poreklu prihvaćen od srpskih prvaka i srpskog naroda. Nakon sastanka srpske delegacije čiji je bio član sa Lajošem Košutom i Mađarima u Pešti 1848. godine,stekao je velike simpatije i poverenje naroda. NJegovo vojničko umeće, hrabrost, sposobnost i neosporna harizma pokazali su se već u prvom značajnijem sukobu Srba i Mađara, prilikom napada generala Hrabovskog na Sremske Karlovce 12. juna 1848. godine. Tada je, zahvaljujući energičnoj komandi Đorđa Stratimirovića, ovaj napad je odbijen, a Mađari su pretrpeli svoj prvi poraz. To je Stratimiroviću u narodu donelo veliki ugled i titulu „vožda“. Dokazao se Stratimirović i u mnogim budućim bitkama i događajima,ali je ova popularnost,sa druge, strane navukla i omrazu, pre svega duhovnog poglavara Srba u monarhiji patrijarha Josifa Rajačića i njegovog uticajnog okruženja. U tom sukobu sa konzervativnim delom srpskog društva, Stratimirović nije imao uspeha kao na bojnom polju, na čelu srpske vojske. U suštini, Đorđe Stratimirović se, obzirom na svoje mlade godine, veoma dobro nosio sa problemima u ovim teškim isudbonosnim događajima. Pokazao se kao uspešan strateg i komandant. Dobro se snašao i u zamršenim političkim igrama i pri tome je dao veliki doprinos stvaranju Srpske Vojvodine i pored svih poteškoća kojima je bio izložen srpski narod na prostorima Južne Ugarske. U radu su korišćeni postojeća literatura, objavljena i neobjavljena, a pre svega bogata arhivska građavezana za revolucionarne događaje 1848. i 1849. godine i aktivnosti Đorđa Stratimirovića u njima, zatim uspomene savremenika, posebno Đorđa Stratimirovića, domaća i strana periodika, posebno nemačka, srpska i mađarska, arhivska građa. Rad je organizovan po tematsko-hronološkom principu uz ocenu ključnih odnosa Đorđa Stratimirovića sa patrijarhom Rajačićem i Stevanom Knićaninom.

In the mid-19th century, the ongoing European revolutionary processes spread out to the area of the Habsburg Monarchy. The Serbian nation found itself amidst these processes, being densely populated in the southern region of the Monarchy. Thanks to the privileges granted by the Austrian Emperor Leopold I, and which were “deserved” by the Serbian patriarch Arsenije III Čarnojević, the Serbs imposed themselves in a political sense as a religiously determined nation. In the period between 1690 and 1918, the Serbian church hierarchy, the Serbian political leaders and other significant representatives of the Serbian nation strived to keep the status and rights of the Serbian population. The Viennese authorities, however, on their side made every effort to cut and deny privileges, and finally abolished them completely before the fall of the Monarchy. It was a question of survival and preservation of the religious, national and cultural identity of the Serbian nation, first in the Habsburg Monarchy, and later in the 1860s in Austro- Hungary. The ensuing events which in 1848- 1849 shook Central Europe affected the Austrian Empire too. It was not a nationally homogenous country but it consisted of several nations (Hungarians, Czechs, Slovaks, Serbs, Romanians…) that outnumbered the German population. In these events, which were essentially parts of historical processes, important roles, and often decisive ones, were held by people who in such circumstances appear on the political scene. Among the Serbs, such a remarkable personality was Djordje Stratimirović. He came from the prosperous Serbian Stratimirovic family originating from Herzegovina. His forefathers were Petar Stratimirović and his son Vučko Petrović-Stratimirović. Vučko’s son was Bogić Vučković-Stratimirović. With the end of the Austrian-Turkish war and signing the Požarevac peace treaty in 1718, Austria’s population increased among the Serbs in Herzegovina, so in the next Austrian-Turkish war in 137-1739, the Serbs rendered their services and participated in the war. In 1737, Bogić Stratimirović offered 30,000 soldiers to Commander Count Herberstein for the war against the Turks. Nevertheless, the whole project failed due to the peace agreement signed by Austria and Turkey in 1739. Afterwards, in the period between 1743-1745, Bogić and his brother Nikola negotiated in Vienna on settling the Stratimirović family in Austria. First the family received a piece of dry land Sirig in Bačka, but when that property was given to the Bishop of Bačka, Bogić and his three brothers (Jovan, Toma and Nikola) got property in Kulpin in exchange. When Empress Mary Therese commenced a widespread grant of nobility charters to prosperous Serbian families, with the aim of gaining their services for military and other purposes, the Stratimirović family was also granted nobility. The eminent and influential Metropolitan of Sremski Karlovci Stefan Stratimirović, uncle to Djordje Stratimirović, was also from this family, which was – as it turned out – particularly important for Djordje’s the future role in the upcoming historical events. Djordje Stratimirović was born on 19th February 1822 in Novi Sad, in his the house of his grandfather on his mother’s side, Jovan Petrović. His father Vasilije was a “timid and serious man,” a landowner from Kulpin, and an educated one. He spent his leisure time reading scientific literature. He worked as a lawyer of the monasteries in Fruška Gora. His mother died very early, in 1841. He was educated in Kulpin under the guidance of a Slovak Lutheran priest Rohonji, a family friend of the famous Serbian poet Milovan Vidaković. The young Djordje was deeply impressed by the stories of the heroic deeds of the Stratimirović ancestors, as well as by the vivid memories of the rare but noteworthy visits of Metropolitan Stratimirović to Kulpin. Against his parents’ wish, he opted for military service, which at the time, among others, offered an opportunity of fast prosperity, especially for a Serb of noble origin. He attended the lower Evangelist Gymnasium in Novi Vrbas. After his father’s sudden death, thanks to his mother’s conciliatory nature, he fulfilled his wish to become a soldier. Attending the cadet course (the so-called “matematika”) at the military academy in Titel, enabled him direct admittance to the second grade of engineering academy in Vienna. He spent the following five years there, from 1837 to 1841, where as an outstanding student he made numerous friends. One of his best friends was Ferdinand Bauer, who later became a baron and War Minister. He left the academy with the rank of lieutenant, in other words he became a military officer. He was assigned to the service of the regiment in Milan, where he was highly respected by his fellow officers. He excelled as an honorable and courageous man. Soon, as a result of personal reasons, he left military service in 1843. At the very beginning of the turbulent events of 1848, Stratimirović took an active role in them. Educated, patriotic, young and full of energy, he well understood the political and social circumstances and the situation in which the Serbian nation was primarily in relation to the Hungarians, he was immediately accepted among the Serbian leaders and nation owing to his family background, among other reasons. As a member of the Serbian delegation, he met with Lajos Kossuth and the Hungarians in Pest in 1848, and deserved approval and confidence of his own nation. His military skills, courage, abilities and undeniable charismatic personality became prominent in the first battle between the Serbs and Hungarians, on the occasion of General Hrabovsky’s attack on Sremski Karlovci on 12th June 1848. Owing to Djordje Stratimirović’s energetic command, this attack was resisted and the Hungarians suffered their first defeat. This brought Stratimirović immense reputation and the title of Supreme Leader. Stratimirović approved himself in many successive battles and events, but this popularity, on the other hand, brought along certain enmity, primarily of the spiritual leader of Serbs in the Monarchy, Patriarch Josif Rajačić and his influential circle. In this conflict with the conservative fraction of Serbian society, Stratimirović did not win as he did in the battlefield as the leader of the Serbian army. Essentially, regarding his young age, Djordje Stratimirović dealt with problems skillfully in those difficult and ominous times. He proved a successful strategist and commander. He handled the intricate political games well, and at the same time contributed greatly to the creation of Serbian Vojvodina, despite all the hardships the Serbian nation was facing in the region of Southern Hungary. For the purpose of this study various existing literature has been used, both published and not published, but predominantly archival materials in connection with the Revolution of 1848 and 1849, and regarding the activities of Djordje Stratimirović in it. Other sources included the memories of his contemporaries, and especially those of Djordje Stratimirović; Serbian and foreign periodicals; archival sources, predominantly German, Serbian and Hungarian. The paper is organized and based on a thematic-chronological principle, with the assessment of the relationship between Djordje Stratimirović with Patriarch Rajačić and Stevan Knićanin.