Песнички облици српског неосимболизма

Abstract

Монографски приказ песничких облика у одређеном периоду српске књижевности, настао на корпусу дела српских неосимболистичких песника, корак је ка валоризовању форме и незанемаривању проблема формализације путем утврђених правила. Проучавање репертоара песничких облика ових песника модернизоване традиције, препознавање употребе облика, извођење типолошке поделе као и маркирање начина на који се односе према облику (у којој мери и на који начин се крше строга и утврђена правила; ради ли се о деструкцији или стилизацији облика), представљаће допринос управо континуираном актуализовању питања сталних облика. Премда је о неосимболистичким песницима доста писано, има значајних текстова у којима се тумачи њихова поетика, није истражено, међутим, који су се све песнички облици и на који начин употребљавали, нити је компаративно сагледана специфичност поступака свих песника ове оријентације. Само се у својству примера могу уочити понеке песме ових песника у радовима који систематски представљају све сталне облике песме, строфе и стиха. Циљ нашег истраживања је да сагледа поетичке претпоставке неосимболистичког песништва из аспекта опредељења за утврђене песничке облике; да издвоји промишљања о облицима појединих песника ове групе исказана у есејима, са освртом на начелне разлике у схватању; да уочи доследност између поетичких исказа и конкретних песничких остварења, и коначно, да укаже на врсте и одлике облика којима су се служили, као и на поступке којима су их модернизовали. Све до данашњег дана остало је занемарено студиозно проматрање и интерпретирање принципа грађења песме, па чак и нека компаративна анализа примене песничких облика неосимболиста и песника на које су се угледали. У првом поглављу докторске дисертације Песнички облици српског неосимболизма осврнућемо се на појам песнички облици, дати преглед постојеће литературе о сталним облицима, указати на претходна сазнања и методолошки оквир истраживања. Потом ћемо сагледати основне поетичке постулате неосимболистичког песништва и издвојити склоност према сталним облицима као вид односа према традицији и представити грађу (библиографија облика у песничким књигама). Друго поглавље, поред књижевно-историјског контекста српског неосимболистичког песништва, којим се указује на утицај модерне поезије како европске тако и наше, те активирање и модернизовање песничке традиције, представиће и свесност значаја форме опипљиву у експлицитној поетици ових песника. Главно поглавље монографије пружиће преглед сталних облика песме и строфе којима су се песници изражавали. Биће издвојени облици по пореклу: романски (који су и најзаступљенији), грчко- византијски и класични. Прегледно ће све песме истог облика наведених песника бити груписане, свака интерпретирана понаособ и у односу на песме других аутора. Издвојиће се и одређени типови строфа преузети из традиције; интерпретативно ће се указати на однос слободног и везаног стиха, указати на обнову стихова из класичне, европске и домаће традиције. Закључак ће генерално одговорити које су особености избора песничких облика и поступања с традицијом песника друге послератне песничке генерације, затим извести проблематику принципа грађења песама усклађену са поетичким моментима и иновације у поступцима структурирања чиме су начинили помаке на развојној линији српске поезије.

Monografski prikaz pesničkih oblika u određenom periodu srpske književnosti, nastao na korpusu dela srpskih neosimbolističkih pesnika, korak je ka valorizovanju forme i nezanemarivanju problema formalizacije putem utvrđenih pravila. Proučavanje repertoara pesničkih oblika ovih pesnika modernizovane tradicije, prepoznavanje upotrebe oblika, izvođenje tipološke podele kao i markiranje načina na koji se odnose prema obliku (u kojoj meri i na koji način se krše stroga i utvrđena pravila; radi li se o destrukciji ili stilizaciji oblika), predstavljaće doprinos upravo kontinuiranom aktualizovanju pitanja stalnih oblika. Premda je o neosimbolističkim pesnicima dosta pisano, ima značajnih tekstova u kojima se tumači njihova poetika, nije istraženo, međutim, koji su se sve pesnički oblici i na koji način upotrebljavali, niti je komparativno sagledana specifičnost postupaka svih pesnika ove orijentacije. Samo se u svojstvu primera mogu uočiti poneke pesme ovih pesnika u radovima koji sistematski predstavljaju sve stalne oblike pesme, strofe i stiha. Cilj našeg istraživanja je da sagleda poetičke pretpostavke neosimbolističkog pesništva iz aspekta opredeljenja za utvrđene pesničke oblike; da izdvoji promišljanja o oblicima pojedinih pesnika ove grupe iskazana u esejima, sa osvrtom na načelne razlike u shvatanju; da uoči doslednost između poetičkih iskaza i konkretnih pesničkih ostvarenja, i konačno, da ukaže na vrste i odlike oblika kojima su se služili, kao i na postupke kojima su ih modernizovali. Sve do današnjeg dana ostalo je zanemareno studiozno promatranje i interpretiranje principa građenja pesme, pa čak i neka komparativna analiza primene pesničkih oblika neosimbolista i pesnika na koje su se ugledali. U prvom poglavlju doktorske disertacije Pesnički oblici srpskog neosimbolizma osvrnućemo se na pojam pesnički oblici, dati pregled postojeće literature o stalnim oblicima, ukazati na prethodna saznanja i metodološki okvir istraživanja. Potom ćemo sagledati osnovne poetičke postulate neosimbolističkog pesništva i izdvojiti sklonost prema stalnim oblicima kao vid odnosa prema tradiciji i predstaviti građu (bibliografija oblika u pesničkim knjigama). Drugo poglavlje, pored književno-istorijskog konteksta srpskog neosimbolističkog pesništva, kojim se ukazuje na uticaj moderne poezije kako evropske tako i naše, te aktiviranje i modernizovanje pesničke tradicije, predstaviće i svesnost značaja forme opipljivu u eksplicitnoj poetici ovih pesnika. Glavno poglavlje monografije pružiće pregled stalnih oblika pesme i strofe kojima su se pesnici izražavali. Biće izdvojeni oblici po poreklu: romanski (koji su i najzastupljeniji), grčko- vizantijski i klasični. Pregledno će sve pesme istog oblika navedenih pesnika biti grupisane, svaka interpretirana ponaosob i u odnosu na pesme drugih autora. Izdvojiće se i određeni tipovi strofa preuzeti iz tradicije; interpretativno će se ukazati na odnos slobodnog i vezanog stiha, ukazati na obnovu stihova iz klasične, evropske i domaće tradicije. Zaključak će generalno odgovoriti koje su osobenosti izbora pesničkih oblika i postupanja s tradicijom pesnika druge posleratne pesničke generacije, zatim izvesti problematiku principa građenja pesama usklađenu sa poetičkim momentima i inovacije u postupcima strukturiranja čime su načinili pomake na razvojnoj liniji srpske poezije.

Founded on the body of works by Serbian neosymbolist poets, this monographic presentation of poetic forms in a particular period of Serbian literature is a step toward the evaluation of the form and represents due acknowledgement of the formalization problem by means of established rules. Studying the repertoire of poetic forms of these poets belonging to a modernized tradition, recognizing their form usage, proposing typological classifications and marking the manners in which they are related to the form (how and to which extent are strict and predefined rules broken; is there any destruction or stylization of forms) will contribute to the continued actualization of the issue of fixed forms. Much has been written on neosymbolist poets and there are significant texts in which their poetics is interpreted. Nevertheless, it has never been researched which poetic forms are used and how, nor has there ever been any comparative analysis of specific techniques of all the poets within this orientation. Some poems of these poets can only be recognized as examples in the papers systematically presenting all fixed forms of poems, stanzas, and verses. The goal of this research is to analyze poetic preconceptions of neosymbolist poetry in terms of commitment to established poetic forms. In addition, the research aims to pinpoint the thoughts on the forms of the respective poets within this group expressed in essays, paying attention to fundamental differences in their understanding, and to notice consistency in poetic statements and particular poetic achievements. Finally, it highlights the types and characteristics of the forms used by Serbian neosymbolist poets, as well as the techniques applied in their modernization. Studious consideration and interpretation of principles involved in writing poems have been neglected to this very day, just like any comparative analysis of the use of poetic forms by neosymbolists and the poets they revered. The first chapter of the doctoral thesis Poetic Forms of Serbian Neosymbolism takes a look at the notion of poetic forms, offers an overview of the existing literature dealing with fixed forms, and indicates previous findings and the methodological framework of this research. Then the basic poetic postulates of neosymbolist poetry are considered and the tendency toward fixed forms as a kind of relation to tradition is highlighted. Finally, the first chapter brings the overview of the corpus – bibliography of forms in poetic books. The second chapter presents the awareness of the significance of the form tangible in the explicit poetics of these poets. It also underlines the literary and historical context of Serbian neosymbolist poetry, which indicates the influence of both European and Serbian modern poetry, as well as the activation and modernization of poetic tradition. The central chapter of this monograph presents an overview of fixed forms of poems and stanzas used by Serbian neosymbolist poets. Based on their origin, forms are classified as: Roman (the most common), Greek-Byzantine and classical. All the poems by the listed poets using the same forms are clearly grouped, and each of them interpreted, on its own and in relation to the poems by the other authors. Certain types of stanzas taken from the tradition are listed as well. The relation between free and rhymed verse is highlighted interpretively and the revival of verses stemming from classical, European and Serbian tradition is underscored too. In general, the conclusion proposes the characteristics of chosen poetic forms and the usage of the tradition of the second postwar generation of poets. Furthermore, it draws attention to the issue of poem creating principles harmonized with poetic eras, and to innovation in structuring techniques which brought improvements in the development of Serbian poetry.