Mitotvornost prirode u ukrajinskoj i svetskoj poeziji

Abstract

Природа, натура, спада у онај ред речи, као што су време, простор, живот, смрт, кретање, за које сви сматрају да знају шта значе, шта подразумевају, и које, наводно, не изискују темељних или додатних објашњења. Спада у такозване постулате или аксиоме. Појам остаје подразумевајући, али, на својим границама, ипак флуидан. Говори се о људској природи, природи критике, женској природи, природи као свету растиња и животиња. Природа у људској свести пуна је тајни и неразумевања живота. У тим тајнама преплиће се реално и иреално, уобичајено, разумљиво са необичним и недоступним разумевањем. Ова расправа креће од првобитне поезије, Гилгамеша, грчких и римских песника, поезије америчких Индијанаца и Црнаца до западноевропских песника, индијске, кинеске и јапанске традиције до англосаксонске и свакако словенске традиције, руске, пољске, српске и хрватске, лужичкосрпске. А основна литература иде од Јолесових једноставних облика, преко студије Грабовича о митотворности природе код Шевченка до Фридрихове структуре модерне лирике. Словенски фоклор још је у видику интереса слависта, али словенски мит и поезија ретко допиру до сазнања западноевропске науке, никако филозофије, с часним изузецима појединих немачких слависта и А. Лорда с интересом за певаче који причају. А. Јолес уопште није био свестан још једне једноставне форме, заметка лирске књижевне врсте, тзв. лирских искри или скратица, лат. scintilla lyrica, као што су коломијка, частушка, копла, куплет, краковјак, бећарац, првенствено зато што није познавао словенску усмену поезију. Ова расправа приказује митотворност природе у светској, словенским и украјинској поезији, проблематизује иновације песничке традиције и описује допринос својим закључцима науци о књижевности, пре свега у структури модерне лирике и књижевних врста, допуњујући сазнања Х. Фридриха и А. Јолеса јер ови истраживачи нису познавали словенске књижевности.

Priroda, natura, spada u onaj red reči, kao što su vreme, prostor, život, smrt, kretanje, za koje svi smatraju da znaju šta znače, šta podrazumevaju, i koje, navodno, ne iziskuju temeljnih ili dodatnih objašnjenja. Spada u takozvane postulate ili aksiome. Pojam ostaje podrazumevajući, ali, na svojim granicama, ipak fluidan. Govori se o ljudskoj prirodi, prirodi kritike, ženskoj prirodi, prirodi kao svetu rastinja i životinja. Priroda u ljudskoj svesti puna je tajni i nerazumevanja života. U tim tajnama prepliće se realno i irealno, uobičajeno, razumljivo sa neobičnim i nedostupnim razumevanjem. Ova rasprava kreće od prvobitne poezije, Gilgameša, grčkih i rimskih pesnika, poezije američkih Indijanaca i Crnaca do zapadnoevropskih pesnika, indijske, kineske i japanske tradicije do anglosaksonske i svakako slovenske tradicije, ruske, poljske, srpske i hrvatske, lužičkosrpske. A osnovna literatura ide od Jolesovih jednostavnih oblika, preko studije Graboviča o mitotvornosti prirode kod Ševčenka do Fridrihove strukture moderne lirike. Slovenski foklor još je u vidiku interesa slavista, ali slovenski mit i poezija retko dopiru do saznanja zapadnoevropske nauke, nikako filozofije, s časnim izuzecima pojedinih nemačkih slavista i A. Lorda s interesom za pevače koji pričaju. A. Joles uopšte nije bio svestan još jedne jednostavne forme, zametka lirske književne vrste, tzv. lirskih iskri ili skratica, lat. scintilla lyrica, kao što su kolomijka, častuška, kopla, kuplet, krakovjak, bećarac, prvenstveno zato što nije poznavao slovensku usmenu poeziju. Ova rasprava prikazuje mitotvornost prirode u svetskoj, slovenskim i ukrajinskoj poeziji, problematizuje inovacije pesničke tradicije i opisuje doprinos svojim zaključcima nauci o književnosti, pre svega u strukturi moderne lirike i književnih vrsta, dopunjujući saznanja H. Fridriha i A. Jolesa jer ovi istraživači nisu poznavali slovenske književnosti.