Италијанске комедије на сценама Српског народног позоришта у Новом Саду и Народног позоришта у Београду од њиховог оснивања до Првог светског рата
Italian comedies on the stages of the Serbian national theatre in Novi Sad and the National theatre in Belgrade from establishment to the Frst world war; Итальянские комедии на сценах Сербского народного театра в г. Нови-Сад и Народного театра в г. Белград со дня их основания допервой мировой войны
Докторанд
Savatović, Marijana L.Ментор
Đurić, ŽeljkoЧланови комисије
Pešikan-Ljuštanović, LjiljanaTodorović-Lakava, Dušica
Метаподаци
Приказ свих података о дисертацијиСажетак
Прва преведена комедија стигла је пред српску читалачку публику крајем осамнаестог века. Емануил Јанковић определио се за Терговце (I mercanti) Карла Голдонија и тиме је одшкринуо врата писцима и делима који су потицали из колевке комедије дел арте. Неколико деценија касније, док су се заљубљеници у театар трудили да са овом уметношћу упознају свој народ, да га за њу заинтересују и приволе да се препусти магији сценског извођења, три дела поменутог писца одиграна су на позорници Театра на Ђумруку. Ова сазнања била су довољна да се наслути како су с временом и неки други италијански комедиографи заинтригирали преводиоце и посрбљиваче, што је инспирисало потрагу за сведочанствима о њиховом животу на позорницама првих српских професионалних театара. Тежња је била да се они сагледају у једном ширем културном и друштвеном контексту и да се утврди са каквим су импресијама гледаоци и критичари напушталу салу након инсценација њихових комедија...
The first translated comedy was introduced to the Serbian readership at the end of the eighteenth century. Emanuil Jankovic staged a Carlo Goldoni play I mercanti (The Merchants), thus paving the way for other authors and works from the cradle of comedia del arte. Several decades later, during which theatre-lovers endeavoured to introduce and popularize the theatre art to the Serbian people, three of Goldoni‟s many plays were performed at the Theatre Đumruk. These findings lead to the conclusion that over time, the works of other Italian comedy writers must have inspired both the translations and Serbianized versions of their plays. This, in turn, served as inspiration for my research into the stage-life of these plays in the first professional theatres in Serbia. My intention was to put them in a wider cultural and social context of the time and to gain insight into the impressions with which the viewers and critics left theatres...