Правни оквир трансфера професионалних спортиста

Abstract

свега, потребу за разумевањем времена и тренутка у коме су настајали први прописи и правила. Историјским сагледавањем околности и случајева везаних за трансфер, може се стећи јасан увид у основе и карактеристике спортских прописа који су обликовали питање трансфера. На тај начин се успоставља временски след пресудних момената који су утицали на обликовање спортских правила и који су усмерили спорт у правцу који данас познајемо. Од почетног неприхватања судова да уопште расправљају о споровима из домена спорта, до ангажовања Европског суда правде, прошло је много времена, али, са друге стране, то нам је указало на степен повезаности спорта и тржишне привреде. Упоредно правном методом настојало се то и потврдити. Разматрањем тренутка дешавања првих значајних случајева у спорту, широм планете, недвосмислено се може утврдити да је тек приступ спорту као делу привредне активности нужно последично довео до укључивања судова у решавање спорова који настају у спорту, нарочито по питању трансфера професионалних спортиста. Норме које су успостављане у оквиру спортских организација коначно су се нашле под лупом судова, а посебно Европског суда правде који је дао коначну реч пред крај двадесетог века, када су професионални спортисти стекли дуго тражену самосталност и статус радника који подразумева слободу кретања. Овај метод нам је омогућио да сагледамо стварање универзалних правила, као и хармонизацију истих кроз прихватање основних принципа и постулата редовног права и успостављање неопходне везе између самих спортских организација и ауторитета који делују ван спорта, што је у почетку било незамисливо. На тај начин је успостављено заједничко деловање зарад истоврсног циља, обједињавања заштите свих учесника и самог интереса спорта, циља који са собом носи огроман терет и одговорност. Правној позадини трансфера професионалних спортиста приступило се нормативно-догматском методом, са посебним акцентом на телеолошком тумачењу услед нарастајућег императива за успостављањем јединствених правила у која се сви учесници у спорту могу поуздати.

The question of the legal transfer of professional athletes is inherently complex, and imposes, above all, the necessity to understand the context and time when the first rules and regulations were introduced. An historical overview of cases relating to transfer provides us with a clear insight into the basics of sport regulations that shape the question of athletes’ transfer. In that way, a time line can be established, indicating the crucial moments that influenced sport transfer rules and directed them towards those which we know today. A long time passed from the initial reluctance of the courts to even discuss sports-related issues, to the moment when the European Court of Justice was first engaged. This gradual change shows us the degree to which sport and market economy are connected. By using a comparative legal method, this connection ought to be confirmed. A thorough review of the first important cases worldwide relating to athletes’ transfer, could undoubtedly confirm that courts started to accept and process sports-related cases, especially those relating to the transfer of professional athletes, only when courts’ attitude to sport was changed once it started to be considered as a commercial activity. Gradually, norms established within and by sports’ organizations were finally being challenged before the courts, and eventually before the European Court of Justice, which gave a conclusive ruling that enabled professional athletes to finally gain their long-awaited independence, at the end of the twentieth century. This provided the athlete with the legal status of an employee, which includes his/her liberty of movement. This comparative method allows us to study the moments when universal sports’ regulations were created, and the process of their harmonization, through the acceptance of basic legal principles and the establishment of necessary relations between sports organizations themselves and authorities operating outside the field of sport. Such collaboration, which had previously been impossible, established mutual activity towards the same goals – not only the protection of sports’ participants, but also the protection of sport itself. Both tasks are very difficult to achieve and require great responsibility.