Ратна окупација - међународно-правно регулисање

Abstract

Циљ ове докторске дисертације јесте утврдити и одредити појам, садржину и карактеристике ратне окупације. У међународном хуманитарном праву правни режим ратне окупације утврђен је међународним уговорима којима се утврђују такође права и обавезе окупационе силе. Овим научним истраживањем утврђено је да је ратна окупација фактичко, привремено стање. Она не повлачи промену суверенитета над окупираним подручјем. Другим речима, окупирана територија не може постати саставни део државне територије окупационе силе. Такође, окупатор нема законодавну надлежност на окупираној територији, нити може да мења основне правне установе и политички систем окупиране државе. Ратна окупација простире се само на територији где је непријатељска власт успостављена и где је у стању да се одржава. У том контексту проучаван је историјски развој феномена ратне окупације, различити ставови правне доктрине о том питању, карактер окупационе власти, овлашћења окупационе силе. Посебна пажња посвећена је односу окупатора према цивилима, тј. цивилном становништву јер је оно највише изложено насиљу и ратних страхотама. Ограничења окупационе власти у односу на цивилно становништво предвиђена су из разлога да се оно максимално заштити колико год је то могуће страдања, уништења и ратних разарања. Ратна окупација правно је регулисана релевантним међународним уговорима од којих су најважнији Хашки правилник о законима и обичајима рата на копну из 1907. године, Женевске конвенције, нарочито Женевска конвенција о заштити грађанских лица за време рата, Допунски протоколи на Женевске конвенције из 1977. године као и Хашка конвенција за заштиту културних добара у време оружаног сукоба из 1954. године. Ови међународни уговори утврдили су релативно прецизно и детаљно појам и садржину ратне окупације, права и обавезе окупационе силе, хумани третман према заштићеним лицима, улогу и овлашћења међународних хуманитарних организација пре свега Међународног комитета Црвеног крста и других владиних и невладиних организација, поступање са притвореним и осуђеним лицима и многа друга релевантна правила. Сви наведени елементи условили су вишедимензионалан приступ у научној обради ове теме.

The aim of this doctoral dissertation is to determine and define the term, content and characteristics of military occupation. In international humanitarian law the legal regime of military occupation is determined by international agreements which also define right and obligations of the occupying power. This scientific study defines military occupation as temporarily factual status. It doesn’t relate to the change of sovereignty over the occupied region. In other words, occupied territory cannot be an integrity part of the national territory or the occupying power. The occupier has no legal authority on the occupied territory, nor has it the authority to change the main legal institutions or the political system of the occupied country. Military occupation extends only to the territory where the hostile government is established and where it is able to be maintained. In that context the historical development of military occupation phenomenom has been studied as well as different attitudes of legal doctrine on the matter, character of the occupation authorities, the powers of occupying power. Special attention has been paid to occupier relationship against civilians, i.e., civilian authorities in relation to civilian population because it is the most exposed to violence and the horrors of war. Restrictions of occupation authorities in relation to civilian population are provided for the reason to maximize the protection of the population from harm, destruction and war damages. War occupation is legally regulated by relevant international agreements from which the most significant are: The Hague Regulations concerning the Laws and Customs of War and Land from 1907, Geneva Conventions, especially Geneva Convention IV concerning the Protection of Civillian Persons in Time of War, Additional Protocols to the Geneva Conventions from 1977 as well as the Hague Convention of May 14, 1954 for the Protection of Cultural Property in the Event of Armed Conflict.