Правни и психолошки аспекти исказа окривљеног

Abstract

Исказ окривљеног је због низа специфичности био и остао актуелна и сложена тема кривичног процесног права. Међутим, треба имати у виду да појам исказа заправо потиче из опште психологије и да настаје најпре опажањем одређене чињенице, која се памти, а потом репродукује. Ови процеси су повезани међусобно, али и са другим психичким процесима. На основу изнетог, јасно је да су саслушање окривљеног, као и његово исказивање које се јавља као резултат саслушања, сложене радње у процесном, али и у психолошком смислу. Чињеница је да је проблематика саслушања и исказа окривљеног мултидисциплинарна, те да у себи садржи правне, психолошке, политиколошке, па и етичке компоненте. Предмет овог рада су правни и психолошки аспекти исказа окривљеног, што је определило и структуру рада. Тема је обрађена не само са теоријског, већ и са практичног аспекта. Теоријски приступ подразумевао је консултовање стране и домаће стручне литературе која је у вези са темом рада и критичку оцену ставова аутора. Практични аспект рада огледа се у спроведеном емпријском истраживању, презентовању одлука домаћих и страних судова, приказу интересантних случајева из стране и домаће праксе, као и случајева које је аутор рада сретао у свом вишегодишњем практичном раду у правосуђу. Истраживање предмета рада би било непотпуно без историјског приказа о положају окривљеног кроз етапе развоја друштва. Приказ генезе положаја окривљеног у појединим етапама друштвеног развоја дат је кроз анализу његовог процесног положаја почев од зачетака првобитне реакције друштва на забрањено дело, као и кроз најзначајније стране законе старог, средњег и новог века који се односе на ову материју, те кроз историју домаћег кривичног процесног права. У обради кривичнопроцесног сегмента теме анализиране су одредбе важећег Законика о кривичном поступку Републике Србије које односе на начела процесног права у вези са саслушањем окривљеног и процесна правила о саслушању окривљеног. Гледајући стадујуме кривичног поступка, окривљени може бити саслушан у предистражном поступку, током истраге, на главном претресу и на претресу пред другостепеним судом. Будући да Законик о кривичном поступку не говори ништа о самој техници саслушања, већ регулише сам начин саслушања и корпус права која су на располагању окривљеном, у раду су приказана криминалистичка правила као претпоставка успешног прибављања исказа. Правни аспект теме приказан је и кроз законске одредбе појединих страних закона (упоредноправни приказ), као и одредбе међународних прописа са циљем да се укаже на решења која би могла да се примене и код нас. Психолошки аспект исказа је анализиран кроз психичке функције које учествује у настанку исказа: опажање, памћење, пажња, мишљење, интелигенција, нагон (мотив), емоције (осећај), воља, свест и исказивање (саопштавање). Свака од психичких функција приказана је уопште, а поред тога су истакнуте и особености сваке од њих које се могу јавити код окривљеног. Посебан део рада посвећен је појавним облицима исказа окривљеног који се може јавити као порицање, признање, опозив признања и именовање саучесника. Сваки од ових врста исказа анализиран је посебно, имајући у виду и неке психолошке аспекте који опредељују окривљеног за давање одређене врсте исказа. Основна хипотеза у дисертацији јесте да постигнути резултати кроз наведене главне упоришне тачке рада отклоне недостатак знања и практичних решења у извођењу доказне радње саслушање окривљеног и омогуће што квалитетније прибављање исказа окривљеног. То се може постићи не само добрим познавањем одредаба кривичног процесног права, већ и поседовањем елементарних знања из области криминалистике и судске психологије. Оваквим приступом сложеном појму као што је саслушање окривљеног могу се отклонити недостаци у прибављању исказа окривљеног и понудити законодавству и пракси боља, тачнија и ефикаснија решења из ове проблематике.

Iskaz okrivljenog je zbog niza specifičnosti bio i ostao aktuelna i složena tema krivičnog procesnog prava. Međutim, treba imati u vidu da pojam iskaza zapravo potiče iz opšte psihologije i da nastaje najpre opažanjem određene činjenice, koja se pamti, a potom reprodukuje. Ovi procesi su povezani međusobno, ali i sa drugim psihičkim procesima. Na osnovu iznetog, jasno je da su saslušanje okrivljenog, kao i njegovo iskazivanje koje se javlja kao rezultat saslušanja, složene radnje u procesnom, ali i u psihološkom smislu. Činjenica je da je problematika saslušanja i iskaza okrivljenog multidisciplinarna, te da u sebi sadrži pravne, psihološke, politikološke, pa i etičke komponente. Predmet ovog rada su pravni i psihološki aspekti iskaza okrivljenog, što je opredelilo i strukturu rada. Tema je obrađena ne samo sa teorijskog, već i sa praktičnog aspekta. Teorijski pristup podrazumevao je konsultovanje strane i domaće stručne literature koja je u vezi sa temom rada i kritičku ocenu stavova autora. Praktični aspekt rada ogleda se u sprovedenom emprijskom istraživanju, prezentovanju odluka domaćih i stranih sudova, prikazu interesantnih slučajeva iz strane i domaće prakse, kao i slučajeva koje je autor rada sretao u svom višegodišnjem praktičnom radu u pravosuđu. Istraživanje predmeta rada bi bilo nepotpuno bez istorijskog prikaza o položaju okrivljenog kroz etape razvoja društva. Prikaz geneze položaja okrivljenog u pojedinim etapama društvenog razvoja dat je kroz analizu njegovog procesnog položaja počev od začetaka prvobitne reakcije društva na zabranjeno delo, kao i kroz najznačajnije strane zakone starog, srednjeg i novog veka koji se odnose na ovu materiju, te kroz istoriju domaćeg krivičnog procesnog prava. U obradi krivičnoprocesnog segmenta teme analizirane su odredbe važećeg Zakonika o krivičnom postupku Republike Srbije koje odnose na načela procesnog prava u vezi sa saslušanjem okrivljenog i procesna pravila o saslušanju okrivljenog. Gledajući stadujume krivičnog postupka, okrivljeni može biti saslušan u predistražnom postupku, tokom istrage, na glavnom pretresu i na pretresu pred drugostepenim sudom. Budući da Zakonik o krivičnom postupku ne govori ništa o samoj tehnici saslušanja, već reguliše sam način saslušanja i korpus prava koja su na raspolaganju okrivljenom, u radu su prikazana kriminalistička pravila kao pretpostavka uspešnog pribavljanja iskaza. Pravni aspekt teme prikazan je i kroz zakonske odredbe pojedinih stranih zakona (uporednopravni prikaz), kao i odredbe međunarodnih propisa sa ciljem da se ukaže na rešenja koja bi mogla da se primene i kod nas. Psihološki aspekt iskaza je analiziran kroz psihičke funkcije koje učestvuje u nastanku iskaza: opažanje, pamćenje, pažnja, mišljenje, inteligencija, nagon (motiv), emocije (osećaj), volja, svest i iskazivanje (saopštavanje). Svaka od psihičkih funkcija prikazana je uopšte, a pored toga su istaknute i osobenosti svake od njih koje se mogu javiti kod okrivljenog. Poseban deo rada posvećen je pojavnim oblicima iskaza okrivljenog koji se može javiti kao poricanje, priznanje, opoziv priznanja i imenovanje saučesnika. Svaki od ovih vrsta iskaza analiziran je posebno, imajući u vidu i neke psihološke aspekte koji opredeljuju okrivljenog za davanje određene vrste iskaza. Osnovna hipoteza u disertaciji jeste da postignuti rezultati kroz navedene glavne uporišne tačke rada otklone nedostatak znanja i praktičnih rešenja u izvođenju dokazne radnje saslušanje okrivljenog i omoguće što kvalitetnije pribavljanje iskaza okrivljenog. To se može postići ne samo dobrim poznavanjem odredaba krivičnog procesnog prava, već i posedovanjem elementarnih znanja iz oblasti kriminalistike i sudske psihologije. Ovakvim pristupom složenom pojmu kao što je saslušanje okrivljenog mogu se otkloniti nedostaci u pribavljanju iskaza okrivljenog i ponuditi zakonodavstvu i praksi bolja, tačnija i efikasnija rešenja iz ove problematike.

The testimony of the defendant was and remains a relevant and complex topic of the criminal proceedings law, due to a number of specificities. However, it should be noted that the concept of testimony actually originates from general psychology and that it occurs, at first, by observing a certain fact, which is remembered, and then reproduced. These processes are interrelated but they are also related to other psychological processes. Based on the foregoing, it is clear that the interrogation of the defendant, as well as his testimony that occurs as a result of the interrogation, represent complex actions in the procedural but also in the psychological sense. The fact is that the issue of the interrogation and testimony of the defendant is multidisciplinary and that it incorporates legal, psychological, political and even ethical components. This paper focuses on legal and psychological aspects of the defendant’s testimony as its subject, which is also what defined the structure of the paper. The topic is processed not only from a theoretical, but also from a practical aspect. The theoretical approach involved consulting foreign and domestic professional literature related to the topic of the paper and a critical assessment of the authors’ stances. The practical aspect of the paper is reflected in the conducted empirical research, in the presentation of decisions of domestic and foreign courts, in reviewing interesting cases from foreign and domestic practice as well as those cases which the author of this paper has come across in his many years of practicing in the judicial system. The research of the subject of the paper would be incomplete without a historical review of the position of the defendant through the development stages of society. The review of the genesis of the defendant’s position in various stages of social development is given through an analysis of his procedural position starting from the inception of the original reaction of society to a prohibited act, as well as through most significant foreign laws of the Old, Middle and Modern Ages related to this matter, and through the history of domestic law on criminal proceedings. In processing the criminal proceedings segment of the topic, the provisions of the current Code of Criminal Proceedings of the Republic of Serbia were analysed, related to the principles of procedural law in relation to the interrogation of the defendant and procedural rules on the interrogation of the defendant. Looking at the stages of criminal proceedings, the defendant can be heard in the pre-investigation procedure, during the investigation, at the trial and at the second instance court hearing. Since the Code of Criminal Proceedings does not state anything about technique of the interrogation itself, but regulates the manner of the interrogation and the corpus of rights that are available to the defendant, the paper presents criminal rules as a precondition of a successful attainment of testimony. The legal aspect of the topic is displayed through legal provisions of certain foreign laws (a comparative law review), as well as the provisions of international regulations, with an aim to point to solutions which could also be applied in our country. The psychological aspect of the testimony is analysed through psychological functions involved in the formation of the testimony: perception, memory, attention, thinking, and intelligence, urge (motive), emotion (sensation), will, conscience and testimony (statement). Each of the psychological functions is presented in general, and in addition to this, the characteristics of each of them, which may occur with the defendant, are highlighted. A special section of the paper is dedicated to forms of appearance of the defendant’s testimony, which can appear as denial, confession, revocation of confession and naming of accomplices. Each of these types of testimonies is analysed separately, bearing in mind some of the psychological aspects that influence the defendant to provide a certain type of testimony. The main hypothesis of the dissertation is that the results achieved through the main points of the paper eliminate the lack of knowledge and practical solutions in the execution of the evidence procedure – interrogation of the defendant, and allow for a better quality of obtaining the defendant’s testimony. This can be achieved not only with a good knowledge of the provisions of the criminal proceedings law, but also through the possession of basic knowledge in the fields of criminology and forensic psychology. With this kind of an approach to a complex concept such as the interrogation of the defendant, the deficiencies in obtaining the defendant’s testimony can be rectified and better, more accurate and more efficient solutions pertaining to these issues can be offered to legislation and practice.