U oblasti ispitivanja individualnih razlika, bihejvioralno–genetička paradigma predstavlja nezamenljivo sredstvo kako za utvrđivanje etiologije određenog fenomena, tako i za specifikovanje prirode odnosa između različitih ispitivanih konstrukata. Jedan od ciljeva ovog istraživanja bio je utvrđivanje doprinosa genskih i sredinskih činilaca fenotipskim individualnim razlikama na različitim merama kognitivnih sposobnosti, koje obuhvataju opštu kognitivnu sposobnost i egzekutivne funkcije. Pored toga, istraživanje se bavilo i ispitivanjem odnosa između različitih mera egzekutivnih funkcija i izvorima kovariranja među njima, kao i u kakvom su odnosu različite mere egzekutivnih funkcija s merom opšte kognitivne sposobnosti. U istraživanju je učestvovalo 404 blizanca (123 para monozigotnih i 79 parova dizigotnih blizanaca), istog i različitog pola, koji su odrasli zajedno. Egzekutivne funkcije procenjivane su Viskonsin testom sortiranja karata, Testom pravljenja traga–forma B, Testom verbalne... fluentnosti, kao i putem dva računarski podržana zadatka, namenjena proceni sposobnosti Inhibicije i sposobnosti Mentalnog šiftinga/fleksibilnosti. Za merenje opšte kognitivne sposobnosti (g–faktora) primenjene su Progresivne matrice za napredne. Rezultati dobijeni u ovom istraživanju sugerišu značajnu gensku determinisanost moždanih struktura koje leže u osnovi postignuća na različitim testovima kognitivnih sposobnosti. Sa izuzetkom nekoliko mera, gotovo svi ispitivani fenotipovi su pokazali izvestan genski doprinos koji se kretao u intervalu od niskog do visokog nivoa. Preostali deo varijanse individualnih razlika na ovim merama objašnjen je uticajem faktora nedelje sredine. Kada je u pitanju etiologija Nasledni i sredinski činioci kognitivnih sp osobnosti iv kovariranja različitih egzekutivnih mera međusobno i njihovo kovariranje sa konstruktom opšte kognitivne sposobnosti, rezultati ovog istraživanja sugerišu da je ono, u najvećem stepenu, genskog porekla. I dok u osnovi sličnosti/jedinstva korišćenih kognitivnih mera stoji u prvom redu deljena genska varijansa, njihovu partikularnost/različitost određuje specifična nedeljena sredina. Dobijeni rezultat o postojanju jednog opšteg genskog faktora, koji se izdvaja u slučaju različitih egzekutivnih mera, govori, bar jednim delom, u prilog tezi o jedinstvu različitih egzekutivnih mera i o postojanju zajedničke bazične sposobnosti koja leži u njihovoj osnovi, dok specifični genski uticaji, zajedno sa specifičnom nedeljenom sredinom govore u prilog različitosti svake od ovih mera.
