U disertaciji se pokazuje na koji način moderni režim čulnosti učestvuje u konstituisanju modernog evropskog pesništva i kako ono kao odgovor na njegove propozicije, sebi svojstvenim strategijama, uspostavlja alternativne režime, pretendujući da izvrši preraspodelu čulnosti. Istraživanje se koncentriše na poeziju T. S. Eliota, Georga Trakla i Miloša Crnjanskog, kao nomoteta modernizma u njihovim nacionalnim književnostima. Polazište ove disertacije je shvatanje prema kome ljudska čulnost nije uslovljena samo fiziološkim procesima, već je, takođe, oposredovana kulturnim konstruktima, formiranim u na određenom mestu i u određenom vremenu, čime se čulnost razumeva kao istorijski i kulturno proizveden način spoznaje i razumevanja. Kao obrazloženje ovog stava u radu se daje rekonstrukcija istorijskog kretanja mišljenja o čulnosti, od Kanta i Baumgartena, preko Šilera, Fihtea i Novalisa, do Hegela, Marksa i Ničea. Teorijsko težište rada je, međutim, mišljenje savremenog francuskog filozofa Ž...aka Ransijera. On pokazuje kako je čulnost organizovana u određene strukture, koje su objedinjene u onome što on naziva režimom čulnosti, kao sistemom očiglednih činjenica čulnog opažanja koje istovremeno ukazuju na postojanje nečega zajedničkog, ali i na podelu koja određuje delove i pozicije unutar zajednice, kao i način na koji individue učestvuju u ovoj podeli. Odnos između režima čulnosti i književnosti zavisi je od njenog institucionalnog mesta u datoj zajednici, a Ransijer u ovom smislu prepoznaje tri velike konfiguracije: etiči režim slika, reprezentativni režim i estetski režim. Budući da je naše istraživanje istorijski locirano u periodu modernosti, za njega će biti presudan estetski režim u kome se forme opažanja stvarnosti i forme umetničkog stvaranja poklapaju, što znači da književnost može da se razume kao estetska praksa (stgrč. aisthesis, čulno opažanje, praxis, delatnost sobodnih ljudi). Ovo joj omogućava da interveniše u režimu čulnosti, odnosno da vrši preraspodelu onoga što je vidljivo i izrecivo. Da bi se pokazalo kako se ova intervencija odigrava, potrebno je izložiti središnje mehanizme režima čulnosti u kome se moderno pesništvo javlja, što činimo tako što posežemo za analizama modernih istoričara čulnosti (Jute, Hiršfelder, Smit, Klasen, Hauz, Brodel, Korben, Onfre itd). Njihovi uvidi omogućavaju nam da skiciramo stanje u domenima vida, sluha, mirisa, ukusa i dodira, koji su pozornica na kojima se odigrava data estetska praksa. Središnji deo rada je analiza poezije Eliota, Trakla i Crnjanskog, odnosno načina na koji ovi pesnici teže da, kao odgovor na iskustvo fragmentacije i kompromitovanja transcendencije, prateći pesničku misao formiranu sa romatizmom i simbolizmom, prevaziđu okvire modernog režima čulnosti i pronađu osnov novog režima. Svaki od pesnika, uprkos konsenzusa oko poetičkih pretpostavki, nudi različit odgovor na ovaj probem, budući da na različit način konstruiše figuru modernog čoveka i sliku stvarnosti u kojoj se on našao. U modernoj stvarnosti oni vide gubljenje identiteta subjekta, prouzrokovanu ili nedostatkom svesti o sopstvenoj natčulnoj suštini ili nedostatkom dobre zajednice posredstvom koje se uspostavlja njegova stabilnost. Eliot kritikuje i odbacuje modernog čoveka jer se u potpunosti okrenuo materijalnoj stvarnosti, Trakl ga pokazuje u njegovoj neprestanoj oscilaciji između žrtve i zločinca, dok ga Crnjanski vidi kao pripadnika populacije prema kojoj je režim počinio neiskupivu nepravdu. Kao alternativu i mogućnost iskupljenja ovi pesnici nude različite odgovore, od zajednice vernika okupljenih oko išekivanja natčulnog (Eliot), preko ruralnih fiturgijskih zajednice koje bi čuvale dinamičku granicu sa divljinom i spoljašnjošću (Trakl), do simulakruma nacionalne zajednice koja bi bila garant smisla i ovozemaljske radosti pojedinca (Crnjanski). U disertaciji se, konačno, nudi i osvrt na ambivalentne efekte njihovog pesništva u zajednicama u kojima se ono javilo.
