Заштита културног наслеђа у међународном праву

Abstract

Пратећи напредак у развоју мисли и схватању значаја културног наслеђа за човечанство, које је од времена хуманизма и ренесансе препознато као наслеђе које свима припада, имамо у развоју међународног права тенденцију да се и заштита тог наслеђа укључи у међународноправнип поредак. У процесу стварања институционализованог облика међународне сарадње у различитим областима друштвеног живота кроз оснивање међународних организација, након Другог светског рата се оснива Унеско, агенција Уједињених нација за образовање, науку и културу, чија је једна од функција да обезбеђује очување и заштиту културног наслеђа, као и да у том смислу даје препоруке за усвајање међународноправних инструмената. Конвенције о културном наслеђу, усвојене под окриљем Унеска, предмет су анализе у овој дисертацији. За разумевање међународноправног режима заштите културног наслеђа, неопходно је упознати се са међународноравним оквиром и принципима међународног права, а затим се прави историјски преглед развоја идеје о културном наслеђу као заједничком наслеђу свих и међународноправних норми којима се оно настоји заштити. Након тога се посебно бавимо питањем дефиниције културног наслеђа, будући да се она разликује од конвенције до конвенције. У главном делу дисертације, најпре се анализирају инструменти међународног права којима се културно наслеђе штити у оружаном сукобу, пре свега Конвенција о заштити културних добара у случају оружаног сукоба из 1954. године и њена два протокола, али и други иснтрументи међународног хуманитарног права који се односе на заштиту културног наслеђа. Посебно се указује на конвенционални режим којим се настоји успоставити равнотежа између принципа војне потребе и заштите културног наслеђа, као и на прописане мере заштите и поштовања тог наслеђа, у миру и у рату. Указује се и на значај режима посебне и побољшане заштите за културно наслеђе од највеће важности за човечанство, којима се настоји спречити да заштићени објекти страдају у војним операцијама за време сукоба, као и процедуре предвиђене за iii транспорте културних добара.

The developments in understanding the significance of cultural heritage for mankind, which since the Renaissance times has been recognized as the heritage belonging to all, have been accompanied by the tendency to integrate the protection of that heritage into international legal order. In the process of creation of institutionalized forms of international cooperation in different areas of social life through the establishment of international organisations, the aftermath of WWII sees the founding of the UNESCO, the UN agency for education, science and culture, whose function, among others, is to ensure the preservation and protection of cultural heritage and to give recommendations for the adoption of international legal instruments which should serve that purpose. The conventions on cultural heritage, adopted under the UNESCO auspices, are the subject matter analysed in this thesis. In order to understand the international legal regime which regulates the protection of cultural heritage, it is necessary to first present the international legal framework and principles of international law, as well as a historical overview of the development of the idea of cultural heritage as a common heritage of all people аnd of the international norms intended for its protection. After that we shall specifically deal with the definition of cultural heritage, as it differs from one convention to the other. The most substantial part of the thesis is dedicated to the analysis of the international legal instruments regulating the protection of cultural heritage in armed conflict: the Convention for the Protection of Cultural Property in the Event of Armed Conflict of 1954 and its two Protocols in the first place, but also other instruments of international humanitarian law dealing with the protection of cultural heritage. Particular emphasis is placed on the conventional regime aiming to set a balance between the principle of military necessity and the protection of cultural heritage, and the measures prescribed to protect and respect that heritage in peace time and in war. The importance of the regime of special and enhanced protection of cultural heritage of utmost importance for mankind, aiming to prevent destruction or damage to protected objects in military operations and prescribing procedures for their transport, is further underlined. The issues of import and export of movable cultural heritage from occupied territories are particularly regulated in an attempt to prevent unprecedented looting and seizure of works of art and other antiquities in the period of WWII.