Сатиричке књижевне пројекције друштвене и политичке стварности у јавној сфери Србије крајем XIX и почетком XX века

Abstract

4 УДК 316.7:821.163.4.09“20“ 821.163.41.О2РЕАЛИЗАМ 303.442.4 САТИРИЧКЕ КЊИЖЕВНЕ ПРОЈЕКЦИЈЕ ДРУШТВЕНЕ И ПОЛИТИЧКЕ СТВАРНОСТИ У ЈАВНОЈ СФЕРИ СРБИЈЕ КРАЈЕМ XIX И ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА Резиме Предмет овог рада је српска књижевна сатира епохе реализма, као специфичан књижевноисторијски и друштвени феномен у јавној сфери Србије крајем XIX и почетком XX века. Полазећи од схватања сатире као дискурзивне праксе, дефинисали смо следеће циљеве истраживања: реконструисати сатиричке пројекције друштвене и политичке стварности ондашње Србије на основу синтезе система значења установљених тумачењем репрезентативног узорка сатиричких књижевних текстова; контекстуализовати сатиричке пројекције стварности успостављањем интетрпетативних релација са конкретним историјским збивањима, политичким догађајима и личностима, као и са специфичним променама друштвеног живота ондашње Србије; идентификовати особена књижевно- уметничка средства сатире – кључне системе уметничког посредовања сатиричког значења и механизме којима сатира остварује своју критичко-корективну функцију. Примењена је метода квалитативне анализе садржаја, која је објединила елементе структурално-семиотичке методе тумачења књижевних дела, херменеутичке методе (пошто се значењски потенцијал сатиричког дискурса ствара у интеракцији текста и контекста), као и критичке анализе дискурса. Резултати показују да сатиричке пројекције власти, грађанина, друштвених нарави и националног идентитета Срба творе разуђен и прилично кохерентан систем значења, у коме се може препознати и модел кружног условљавања. Неутемељеност политичког и друштвеног живота у принципу општег добра, од највиших преко нижих нивоа власти до друштвеног карактера Срба, прво је чвориште значења сатиричких пројекција. Друго се односи на неефикасност и нерационалност (апсурдност) друштвеног и политичког поретка, као и на одсуство друштвених снага које би могле бити носиоци прогреса. Будући да се такав поредак одржава репресијом и манипулацијом, из претходних природн о произлази трећи значењски фокус сатиричких пројекција, оличен у вези репресивна власт – поданички послушан народ, као и четврти: стварање привида опште добробити и благостања, уз неговање митоманских, у реалности неутемељених представа о себи. Дехуманиза ција човека и девијантан систем вредности, као последње чворно значење сатиричких пројекција стварности, представљају у исто време и последицу описаног друштвеног контекста, али и моћан механизам његовог самоодржавања. Ефиксаности критичко- корективне функције сатире, али и њеној персуазивној снази, доприносе особени књижевноуметнички поступци, који делом произлазе из реалистичке поетике, а делом су израз јединствене поетике аутора.

This paper deals with Serbian literary satire epoch of Realism, as a specific literary historical and social phenomenon in the public sphere of Serbia at the end of XIX and beginning of XX century. Starting from the understanding of satire as a discursive practice, we have defined the following research objectives: to reconstruct satirical projections of the social and political reality in Serbia from that period, through the of systems of meanings derived from a representative sample of satirical literary texts; to contextualize satirical projections of reality by establishing an interpretative relation with concrete historical and political events, personalities as well as the specific changes of the social life in Serbia; to identify distinct satiric literary tools – key systems of mediating satirical meanings and mechanisms throughout satire achieves its critical-corrective function. We apply the method of qualitative content analysis, integrating the elements of structural-semiotic analysis of literary texts, hermeneutic method (since the semantic potential of satirical discourse is created in the interaction between text and context), as well as critical discourse analysis. The results show that satirical projections of the Serbian government, citizenship, social character and national identity form elaborated and fairly coherent system, in which the model of circular influence can be recognized. The political and social life unfounded in the principle of the common good, referring to both the highest and lowest levels of government, as well as to Serbian social character, embodies the first nodal meaning of satirical projections. The second one refers to the inefficiency and irrationality (absurdity) of the social and political organization, as well as the absence of social forces that could be a carrier of progress. Since such a system is maintained by repression and manipulation, the previous two focuses of satirical projection naturally lead to a third one, embodied in a repressive government – obedient people relation, as well as a fourth one, identified as creating the illusion of general prosperity and well-being, and fostering mythomaniac self-image, unfounded in reality. Dehumanization and deviant value system, as the last nodаl meaning of satirical projections of reality, exemplify the effects of given social context, but, at the same time, a powerful mechanism of its self-preservation. What contributes to efficacy of satire's critically-corrective function, as well as its persuasive force, is the distinctive set of literary tools, derived partly from the poetics of Realism, and partly from the author's unique poetics.