Заштита стварних права на непокретностима лица прогнаних са Косова и Метохије

Abstract

Вишевековна борба за животни простор у средњевековном средишту српске државности и духовности имала је, у свом средишту, борбу за контролу над најзначајнијим ресурсом постојања и развоја друштва – земљиштем. То је показала вишевековна бурна историја на овим просторима али и последња деценија безвлашћа и узурпације права на непокретностима, која је, упркос мандату Уједињених нација, досегла размере непримерене, не само људској цивилизацији на почетку XXI века, већ и средњовековним правним системима, укључујући и Отоманско царство. Започет у XVII веку, процес насељавања и демографске експанзије Албанаца на Косову и Метохији, три столећа касније, резултираће њиховом демографском доминацијом и насилним променама у својинскоправним односима на непокретностима, које су још увек актуелне. У овој расправи покушали смо да осветлимо нека од бројних питања ''посткофликтне'' реституције стварних права на непокретностима, нарочито оних намењених становању (станова и кућа), на Косову и Метохији, након што је престала противправна агресија НАТО и уведена Управа Уједињених нација (УНМИК). Анализа резултатара које су постигли посебни квази-судски механизми УНМИК-а за реституцију стварних права на непокретностима лица прогнаних са Косова и Метохије – ''Дирекције за стамбена имовинска питања'', ''Комисије за решавање захтева о стамбеним имовинским питањима'' и ''Косовске агенције за имовину'', указује на неуспех да се заштити једно од основних људских прва – права на мирно уживање имовине. У раду је анализирана и активност самопроглашених албанских власти на Косову и Метохији и закључено да је њихово системско захватање у сверу имовинских права на непокретностима, може имати трајно негативне последице по права лица прогнаних са Косова и Метохије.