Ефекти мађународне помоћи за развој државама Подсахарске Африке

Abstract

Рад се бави истраживањем и анализом ефеката званичне развојне помоћи државама Подсахарске Африке. Ауторка сарадњу у области развоја између сиромашних подсахарских држава, и развијених држава које припадају групи традиционалних међународних донатора, смешта у шири историјски контекст, у којем она заправо представља само једну од фаза у односима две стране. Ова последња фаза, фаза тзв. „постмодерног империјализма“, је поред атрибута из претходног периода, развила и читав низ нових одлика. Позиционирање званиче развојне помоћи афричким државама у шири историјски контекст, представља нужан предуслов за разумевање озбиљности развојне кризе са којима се суочавају постколонијалне афричке државе, као и улоге коју развојна помоћ има у њеном одржавању, односно продубљивању. Када је након завршетка Другог светског рата, уследила дезинтеграција великих европских империја и започео процес деколонизације Африке, отпочело је и успостављање сложене архитектуре међународне помоћи за развој. Од успостављања глобалног режима помоћи, па до данас, редистрибуција помоћи за развој се одвијала унутар граница које су исцртавали, с једне стране себични интереси богатих држава, и, с друге стране, жеља да се афричка друштва фундаментално трансформишу према западном моделу, што је, према схватању донатора, представљало основни предуслов њиховог одрживог економског развоја. Развојна помоћ коју обезбеђују међународни донатори, никада није била безусловна, с тим што је од почетка 1980-их година, условљавање постало екплицитно, са циљем да се оствари свеобухватно редефинисање фундаметалних принципа на којима су афричке државе успостављене. Истовремено, регион Подсахарске Африке је постао регион у којем је интензитет развојне помоћи, и у историјској али и компаративној перспективи, без преседена.

The dissertation is researching and analysing the effects of official development assistance (ODA) to Sub-Saharan Africa. Development cooperation between poor African states, and developed donor countries, gathered in the Development Assistance Committee, has been positioned within wider historical context, in which it represents only one of the phases in the relationship between two sides. The latest phase, the phase of the so called “postmodern imperialism”, along with some attributes inherited from the previous stages, developed a whole range of new, distinctive features. Positioning of ODA within the wider context, represents one of the crucial and therefore necessary preconditions for better understanding of permanent development crisis of the postcolonial African states, and the role of ODA in its persistence. Right after the end of the World War II, the process of the disintegration of the European empires and decolonization of Africa, was followed by the establishment of the global aid architecture. Since the establishment of the global aid regime, the redistribution of ODA has been taking place within the boundaries drawn by the selfish national interests of the developed countries, but also by the attempt of the international donor community to fundamentally transform African societies in accordance with the Western model, which is considered to be a precondition for the sustainable economic growth and development. Foreign aid, provided by the developed countries, was never unconditional, but since the beginning of the 1980s, it has become explicitly conditional in order to contribute to the fundamental re-conceptualization of the very foundations of the African societies. At the same time, intensity of the foreign aid to Sub-Saharan Africa is, historically and comparatively, unprecedented.