Стилско-тематске одлике романа Петра Сарића

Abstract

Петар Сарић се сматра најбољим приповедачем у послератној књижевности Косова и Метохије, стожером савремене српске прозе на овом подручју, чија је улога у утемељењу романа као форме изузетно значајна. Али, он није само најпознатији косовскометохијски, већ и значајан српски писац, чија су остварења награђивана престижним књижевним наградама. Корпусом нашег проучавања обухваћено је његових седам романа неједнаког обима, али и неједнаке уметничке вредности: Велики ахавски трг (1972), Сутра стиже Господар I и II (1979), Дечак из Ластве (1986), Петруша и Милуша (1990), Страх од светлости (2005), Сара (2008) и Митрова Америка (2012). Међутим, треба рећи да Сарић није само романсијер, иако је познат по романима, већ и песник,драмски писац, публициста и приповедач.Романи Петра Сарића се првенствено могу тумачити као попришта људских драма појединаца, које добијају карактер општег, универзалног сукоба човека са собом и са светом око себе, са његовим ограничењима и немогућностима да човек осети пуну меру своје космичности. Драме Сарићевих јунака нису увек везане за конкретно време и конкретан простор, али су универзалне и вечне. Спајајући реалистичко и мистично, традиционално и модерно, прошло и садашње, лично и колективно, Сарић се остварује као романописац традиционалистичке провенијенције модернистичког сензибилитета.Кључан хронотоп на којем је засновао наративну структуру већине својих романа јесте митопоетски простор Бањана – место пишчевог рођења (предео између Никшића, Билеће и Требиња, на граници Црне Горе и Херцеговине). Патријархална култура и епска традиција Сарићевих Бањана, које одређују судбину колектива али и појединца у њему, постају темељ тематско-садржинске основе готово свих његових романа. Они као матрица бивају очувани чак и када се тај митски бањански простор, временски и просторно „измести“ у друге крајеве 7 – простор Косова и Метохије, на пример, одакле потичу поједини ликови или је пак реч о другачијој култури. Овај простор захваћен је у свој својој епској ширини и значењу, у архетипским и хијерархизованим односима међу књижевним јунацима, у садржини која обухвата историјске и параисторијске ситуације, легенде, обичаје, колективно племенско.Класичан реалистички поступак својих романа Сарић је знатно обогатио елементима магијског реализма, чудесног и фантастичног, уздижући тако поједине ликове и појаве изнад уобичајеног и просечног (естетска епифанија или озарење коју поједини ликови доживљавају кроз светлост као божански принцип, митско и легендарно). Он је на тај начин створио два приповедна света: један актуелни (апсолутни) који конституише сферу „стварности“ за индувидуе у приповести и дуги могући (релативни), који происходи из чинова креирања света и/или чинова представљања света од стране истих тих индивидуа, у смислу веровања, жеља, сањарења или замишљања. Честа употреба курзива, најчешће да означи монолошку форму приповедања (како из позиције приповедача, тако и из позиције протагониста романа), али и да у први план истакне оно што сам писац сматра као најбитније (одређена запажања, констатације о догађајима или ликовима), у функцији је уживљавања читаоца у свет романа, реалистичан и фантазмагоричан истовремено, али и бољег успостављања континуитета тока свести појединих ликова романа. Такав поступак остао је карактеристика Сарићевог приповедања све до данас, до најновијег романа Митрова Америка.