Владимир Вујић као књижевник критичар и полемичар у контексту књижевних процеса између два светска рата

Abstract

Владимир Вујић (Београд, 1886 – Рио де Жанеиро, 1951), коаутор виталистичко-прагматистичког манифеста Нови хуманизам (са Првошем Сланкаменцем) и аутор Спутане и ослобођене мисли, био је српски филозофски писац, преводилац и књижевни критичар. Ученик Михаила Петровића – Аласа у области математике и Божидара Кнежевића у области филозофије, Вујић је еволуирао од следбеника идеја Анрија Бергсона и Виљема Џејмса, преко прихватања историософије Освалда Шпенглера, до усвајања хришћанске мисли и идеологије „светосавља“, као, по Николају Велимировићу, „православља српског стила и искуства“. Дуго је стајао на позицијама јужнословенског месијанизма, верујући у Шпенглерову идеју о близини „пропасти Запада“ и миленијуму који ће донети тријумф „хришћанства Достојевског“. Био је изразити критичар европоцентризма као својеврсног западног империјализма у култури, залажући се за право јужнословенских народа, међу којима су и Срби, на сопствени духовни развој. Припадао је мислиоцима неохуманистичког правца (Владимир Дворниковић, Ксенија Атанасијевић, Милош Н. Ђурић, итд.), који су, на свој начин, усвојили и прерадили идеје европске „философије живота“...

Vladimir Vujić (1886, Belgrade – 1951, Rio de Janeiro), co-author (with Prvoš Slankamenac) of the vitalist and pragmatist manifesto “Novi humanizam” (“New Humanism”) and author of “Sputana i oslobođena misao” (“Thought Held Captive and Liberated”), was the Serbian philosophical writer, translator and literary critic. Taught mathematics by Mihailo Petrović – Alas and philosophy by Božidar Knežević, Vujić evolved from adhering to the ideas of Henri Bergson and William James, through acceptance of Oswald Spengler's historiography, to embracing the Christian thought and ideology of “Saint-Savaism” as, according to Nikolaj Velimirović, “the Orthodoxy of Serbian style and experience”. For a long time, he held the view of South Slavic messianism, believing in Spengler’s idea of the near “decline of the West” and the millennium ensuing from the triumph of the “Christianity of Dostoevsky”. He was a vociferous critic of eurocentrism as a form of cultural imperialism of the west, championing the right of South Slavic peoples, Serbs included, to their own spiritual development. He belonged to neo-humanist thinkers (Vladimir Dvorniković, Ksenija Atanasijević, Miloš N. Đurić, etc.) who, in their own way, embraced and modified the ideas of the European “philosophy of life”...