Afekat kao moderator prediktivne validnosti implicitnih i eksplicitnih mera stavova

Abstract

U oblasti socijalne kognicije poslednjih decenija preovlađuje shvatanje da naše ponašanje usmeravaju dva tipa procesa: svesni procesi, koji su rezultat promišljanja, nad kojima imamo kontrolu i u koje ulažemo više energije, i automatski procesi, za koje nam je potrebno manje resursa i kojih često nismo svesni. Kada je reč o stavovima, pretpostavlja se da su eksplicitni stavovi (mereni samo-izveštajem) rezultat prvog, a implicitni stavovi, (mereni indirektnim tehnikama), drugog tipa procesa. Dosadašnja istraživanja ukazuju na širok opseg variranja koeficijenata prediktivne validnosti implicitnih i eksplicitnih mera stavova, a samim tim i na važnu ulogu različitih moderatora u određivanju veličine ovih koeficijenata. Jedan od takvih moderatora je i afekat. Uprkos tome što postoji niz teorija i istraživanja koji se bave ulogom afekta u socijalnoj kogniciji i ponašanju, moderatorska uloga afekta u odnosu stava i ponašanja je ostala relativno neistražena tema. Glavni cilj ovog rada stoga je bio proveriti da li afekat ima moderatorsku ulogu u prediktivnoj validnosti implicitnih i eksplicitnih mera. Uz to smo ispitivali i da li afekat direktno utiče na različite oblike ponašanja i na koji način su implicitne i eksplicitne mere stavova povezane sa ponašanjem, bez obzira na potencijalni uticaj afekta. U skladu s tim osmislili smo seriju ogleda u kojima smo merili dva tipa stavova i povezivali ih sa ponašanjem u tri domena: (1) zdrava ishrana (2) pušenje, i (3) odnos prema starijim osobama. Ogledi su sprovedeni u dve faze. U prvoj smo prikupljali podatke o implicitnim i eksplicitnim stavovima ispitanika u odgovarajućem domenu, dok smo u drugoj fazi merili afekat i odgovarajuće ponašanje ispitanika (količinu konzumiranih slatkiša, količinu konzumiranih cigareta i različite oblike socijalne diskriminacije starijih osoba). Afekat je u prvom i trećem ogledu bio eksperimentalno indukovan, dok je u drugom ogledu bio registrovan putem dnevničkih mera. U istraživanju je učestvovalo ukupno 267 ispitanika. U prvom ogledu su rezultati svedočili u prilog moderatorske uloge afekta u prediktivnoj validnosti implicitne mere, ali ne i eksplicitnih mera stava o ishrani. Implicitna mera je bolje predviđala količinu konzumiranih slatkiša u negativnom afektu i to samo za ispitanike koji su bili skloniji samokontroli u konzumaciji slatkiša. U drugom ogledu utvrđeno je da afekat jačeg intenziteta podstiče na veću konzumaciju duvana, ali da nivo ove konzumacije zavisi od interakcije implicitnih i eksplicitnih mera stavova. Taj nivo je bio najviši kada je postojalo poklapanje između implicitnih i eksplicitnih mera stava prema pušenju, a najniži kada nije bilo ovog poklapanja. Moderatorska uloga afekta u poslednjem ogledu koji se bavio stavovima prema starijim osobama nije utvrđena. Kada je reč o ulozi afekta u predviđanju ponašanja, utvrdili smo da postoji pozitivna veza između intenziteta afekta i količine konzumiranih cigareta, dok u domenima konzumacije slatkiša i socijalne diskriminacije starijih osoba glavni efekat afekta nije registrovan. Konačno, prilikom ispitivanja obrazaca prediktivnosti eksplicitnih i implicitnih mera stavova, u prvom ogledu su oba tipa mera bili prediktivni za ponašanje (konzumaciju slatkiša), ali su implicitne bile snažniji prediktori; u drugom ogledu, donekle iznenađujuće, eksplicitne mere su bile prediktivnije za konzumaciju duvana; u trećem je registrovan disocijativni obrazac predikcije - dok su implicitne mere bile prediktivne isključivo za osetljivost na socijalnu diskriminaciju starijih osoba koju ispoljavaju drugi, eksplicitne mere su pokazale prediktivnu validnost za ponašanje pojedinca, odnosno ličnu sklonost diskriminaciji. Dobijeni nalazi su diskutovani u svetlu različitih modela koji se bave fenomenom regulacije afekta u socijalnoj kogniciji, kao i onih koji se bave ulogom dva tipa stavova u predviđanju ponašanja. U radu smo razmatrali konceptualna pitanja validnosti implicitnih mera, i ukazali na potencijalnu važnost intenziteta (a ne valence, koja se tipično izučava) afekta u predviđanju različitih lično ili društveno štetnih ponašanja. Na kraju, rezultat istraživanja je i empirijska validacija niza novih implicitnih testova za merenje stavova, kao i unapređenih tehnika za eksperimentalno izazivanje afekta i merenje ponašanja.