Мирослав Спалајковић:(1869-1951): биографија

Abstract

Мирослав Спалајковић је рођен у Крагујевцу 1869. године. Студирао је право у Паризу, где је докторирао 1897. Пошто је ступио у српску дипломатску службу, био је секретар Посланства у Петрограду (1900–1904), конзул у Приштини (1904–1906), шеф Конзуларног одељења (1906–1907) и начелник Министарства иностраних послова (1907–1911). Спалајковић се појавио као сведок на Фридјунговом процесу у Бечу (децембра 1909) и доказао да је документ који је коришћен како би се показало да је учествовао у финансирању опозиције у Хрватској невешт фалсификат. Касније је помогао чешком опозиционару Масарику да искористи аферу, што га је довело у сукоб с аустроугарским послаником у Београду Форгачем. Спалајковић је 1911. године постављен за посланика у Софији, где је, као блиски сарадник и повереник председника владе Миловановића и Пашића и штићеник руског посланика у Београду Хартвига, имао значајну улогу у дипломатској историји Балканских ратова. Као импулсивна особа, од одушевљеног присталице савеза са Бугарима постао је њихов огорчени противник. На самом почетку 1914, Спалајковић је преузео свој нови дипломатски положај у Петрограду. Током Јулске кризе те године, телеграми које је слао из руске престонице подизали су самопоуздање у Србији и учврстили њену владу у отпору аустроугарском ултиматуму. После избијања Првог светског рата, уложио је све своје напоре у остваривање српских ратних циљева. Спалајковић је био очевидац руске револуције 1917. године и покушао је да помогне умереним елементима у Привременој влади. Од почетка је био непријатељски расположен према бољшевицима и развио је снажна и непоколебљива антикомунистичка убеђења. Након што је, заједно са другим представницима Антанте, подржао Бели покрет у области Архангелска, напустио је Русију 1919. године. У новообразованој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Спалајковић је био вршилац дужности министра иностраних послова (1920) и посланик у Уставотворној скупштини (1920–1922). Као повереник краља Александра, Спалајковић је вршио велики утицај на међуратну спољну политику Београда и био је именован за југословенског посланика у Паризу. Тамо је провео тринаест година (1922–1935), делујући као присталица потпуног политичког ослањања на Француску. После убиства краља Александра Спалајковић је пензионисан, али је сачувао мањи део утицаја захваљујући пријатељским односима с намесником кнезом Павлом, коме је у пролеће 1941. године покушао да помогне да јавности објасни зашто би Југославија требало да приступи Осовини. Након војног удара у Београду и немачке окупације Југославије, Спалајковић је почео да делује као колаборациониста. Вођен својим антикомунизмом и реакционарном идеологијом, подстицао је на борбу против устанка и саветовао генералу Милану Недићу да прихвати немачки захтев за образовање колаборационистичке владе. Изражавајући своје ставове у штампи током три ратне године (1942–1944), стекао је репутацију Недићевог блиског саветника. Спалајковић је у септембру 1944. напустио Београд и придружио се Недићу и остацима његове владе у Аустрији. После завршетка рата, провео је годину дана у кућном притвору у Риму, услед захтева нових југословенских власти за изручење. Француска влада је Мирославу Спалајковићу дала тајно уточиште и он је умро у Севру 1951. године. Тако се завршио живот националисте деветнаестовековног типа који је, бачен у средишњи идеолошки сукоб новог века, изабрао пут контрареволуције.

Miroslav Spalajković was born in Kragujevac in 1869. He studied law in Paris, where he defended his doctoral thesis in 1897. Having entered the diplomatic service of Serbia, Spalajković was the Secretary of the Legation in St Peterburg (1900–1904), the consul in Priština (1904–1906), the Chief of the Consular Department (1906–1907) and the Secretary General of the Ministry of Foreign Affairs (1907–1911). Spalajković appeared as a witness in the Friedjung trial in Vienna (December 1909) and proved that the document which had been used to show that he had participated in financing the opposition in Croatia was a poor forgery. He later helped a Czech oppositionist Masaryk to make use of the affair, which led to his conflict with the Austro-Hungarian Minister in Belgrade Forgách. In 1911, Spalajković was appointed the Minister in Sofia, where, as a close assistant and confidant of the Prime Ministers Milovanović and Pašić and a protégé of the Russian Minister in Belgrade Hartwig, he played important roles in the diplomatic history of the Balkan Wars. Being an impulsive person, he altered from an enthusiastic supporter of the Serbo-Bulgarian Alliance to a bitter antagonist of the Bulgarians. At the very beginning of 1914, Spalajković took up his new diplomatic post in St Petersburg. During the July Crisis that year, his dispatches from the Russian capital boosted self-confidence in Serbia and made its leaders firmer in their resistance to the Austro-Hungarian ultimatum. After the outbreak of the First World War, he put all his efforts into achieving Serbia’s war aims. Spalajković witnessed the Russian revolution of 1917 and tried to help moderates in the Provisional Government. From the beginning, he was hostile to the Bolsheviks and he developed strong and unwavering anti-communist sentiments. After supporting the White forces in the Archangel region together with the other representatives of the Entente, he left Russia in 1919. In the newly formed Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, Spalajković was the acting Foreign Minister (1920) and the member of the Constituent Assembly (1920– 1922). As a confidant of King Alexander, Spalajković had a great influence on the Belgrade’s interwar foreign policy and he was appointed the Yugoslav Minister in Paris. He spent there thirteen years (1922–1935), acting as a supporter of the complete political reliance on France. After the King Alexander’s assassination Spalajković was sent into retirement, but he preserved somewhat of his influence due to his friendly relations with the Prince Regent Paul, whom he tried to help to explain to the public why Yugoslavia should join the Axis in the spring of 1941. Following the military coup in Belgrade and the German occupation of Yugoslavia, Spalajković started acting as a collaborationist. Driven by his anticommunism and his reactionary ideology, he encouraged the fight against the uprising and advised General Milan Nedić to accept the German demand for the formation of a collaborationist government. While expressing his opinions in the press during the three war years (1942–1944), he gained a reputation as a close advisor to Nedić. In September 1944, Spalajković left Belgrade and joined Nedić and his ex-government in Austria. After the end of the war, he spent a year in house arrest in Rome, because of the new Yugoslavian authorities’ demand for his extradition. The French government gave Miroslav Spalajković a secret asylum and he died in Sèvres in 1951. Thus ended the life of a nineteenth-century-style nationalist who, having been thrown into the central ideological conflict of the new century, had chosen the path of counter-revolution.