Српска православна црква у Српској деспотовини

Abstract

Истраживање на наведену тему због тематике сачуваних извора, базирано је пре свега на међусобном односу између Цркве и државе, односно владара. И у време Деспотовине, Црква је у идеалној симфонији са државом: нема сукоба ауторитета, интереса или око доминације, деспоти се саветују око важних одлука са црквеним великодостојницима. Она је била главни посредник између Бога и владара, она је та која моли за напредак, успех и спасење. Српски деспоти су наставили традицију Немањића по питању Божанског порекла власти и њихове улоге као чувара вере. Владари су заштитници Цркве, пре свега њене имовине, која је била неприкосновена из угла власти. Дарују покретну и непокретну имовину, уводе низ привилегија и олакшица, из религиозних али и политичких разлога. Имовина је била материјални ослонац који је омогућавао манастирима и храмовима да неометано функционишу. Током владавине деспота Стефана уочавају се неке нестабилности по питању Црквених поседа, док ће у време деспота Ђурђа они постати знатно угрожени. По том питању, Црква је пратила судбину државе, међутим као институција она опстаје и после пада државе 1459. године. Током Деспотовине, на патријаршијском престолу се сменило пет патријараха. О њиховим животима извори нису оставили много података. Они су главни владареви саветници, потписници повеља, чланови државних сабора, освећују манастире. Свега неколико имена из високе црквене јерархије, епископа и митрополита је познато по именима. Срећемо их као поседнике, наручиоце књига, пратиоце владара, чланове посланства, ктиторе и писце. Монаштво у Деспотовини је у једном тренутку било у процвату. Долазак великог броја монаха довео је до оснивања нових и обнове запустелих храмова. Њихов живот у овим временима је био посвећен преписивању и превођењу значајних теолошких списа. Света Гора је представљала место од посебне важности у овом периоду. Деспоти и властела су везани за атоске манастире, чак и после пропасти државе. Они не само да их помажу у склaду са могућностима, већ налазе места за свој опстанак купујући аделфате. Заузврат, манастирска братства се брину за спасење душе својих ктитора, редовно обављајући службе и помене. Пропашћу Деспотовине завршава се „златно доба“ Српске православне Цркве, које се до данас неће поновити. Црква је као институција опстала и после 1459. године, али идеални однос са влашћу, који је током средњег века био утемељен на заступању истих моралних начела, стремљењу ка општој добробити целог друштва и појединца, нажалост се више неће остварити током било које српске државне творевине.

Research on this topic, due to the characteristics of preserved sources, is based primarily on relationship between church and state or ruler. At the time of Despotate, the Church is in an ideal symphony with the state with no conflict of authority, interest, or about domination, despots are advised about important decisions with prelates. Church was the chief mediator between God and ruler, it was the one who prayed for progress, success and salvation. Serbian despots have continued the tradition of Nemanjić’s, regarding Divine origin of authority and their role as the guardians of the faith. The rulers are the protectors of the Church, especially its property, which was inviolable from the perspective of government. They donated movable and immovable assets, introduced a number of privileges and exemptions, because of religious and political reasons. The property was material support that enabled the monasteries and temples to operate without hindrance. During the rule of the Despot Stefan some instability of church land are noticed, while at the time of Despot Djuradj they would become much more vulnerable. Regarding to this, the Church has followed the fate of the country, however, as an institution, it survived even after the fall of the state in 1459. During Despotate, the Patriarchal throne was held by different five patriarchs. There are not many notices left by sources about their lives. They are the main advisers of rulers, the signatories of charters, members of the Council of State, consecrators of monasteries. Only a few names from the high Church clergy, bishops and metropolitans are known by the names. We can find them as land owners, purchasers of books, ruler’s companions, emissaries, the founders and writers. Monasticism in Despotate was in growth at one moment. Arrival of a large number of monks led to the establishment of new and renewal of abandoned temples. Their life in these times has been devoted to copying and translating significant theological writings. Mount Athos was a place of special importance in this period. Despots and nobility were related to Athos monasteries, even after the collapse of the state. They did not only helped them in accordance with their capabilities, but they found places for their survival purchasing adelphates. In return, the monastic brotherhood cared for the salvation of the souls of its founders, regularly performing liturgies and commemorations. Simultaneously with fall of the Despotate, the "golden age" of the Serbian Orthodox Church ended and that epoch have never renewed again. The Church as an institution survived even after 1459, however ideal relationship with the government, which during the Middle Ages was based on the representation of the same moral principles, pursuit of the general welfare of the whole society and individual, unfortunately, is no longer achieved during any Serbian political entity.