Архитектура као асамблаж концепта и перцепта

Abstract

Докторска дисертација бави се истраживањем релација концепта и перцепта у архитектури, базираним на универзалним принципима асамблаж мишљења које су у филозофији иницијално поставили Жил Делез (Guilles Deleuze) и Феликс Гатари (Félix Guattari), а кроз транспарентнију теорију даље развијали, и у различитим контекстима примјењивали, Мануел Де Ланда (Мanuel De Landa), Ким Доуви (Kim Dovey) и други. Кроз феномене мјеста и постајања, у овим поставкама, асамблаж је на различите начине разматран и тумачен као цјелина која се формира из међуповезаности и токова између конституишућих дијелова укупног бивања. Другим ријечима, умјесто есенцијалног разматрања конституишућих дијелова једне цјелине, асамблаж мишљење фокусира се искључиво на релације између њих. Сходно томе, у истраживању је посебно потенциран став да асамблаж није производ ствари, него је доминантно продукт њихових веза и односа, те као такав, посједује способности да, изнутра производи нову стварност. Овакав унутрашњи капацитет детектован је као основа продуктивности примјене општих поставки асамблаж мишљења, на истраживање релација концепције и перцепције у архитектури. Посматрање архитектуре као асамблажa концепта и перцепта, подразумијева тако измијештање из дискурса који се баве раздвајањем концепције и перцепције, у дискурсе који се баве интеракцијом и повезивањем њихових интензивних разлика. У овом контексту губи се позиција ауторитативне, једнозначне усмјерености архитектонског концепта ка перцепцијским модалитетима. Тежиште је на истраживању еманципацијских квалитета архитектуре, при чему се концепција и перцепција разматрају искључиво кроз садејство, односно асамблаж, те властите капацитете да њиме буду измијењени. Основна хипотеза, формулисана тако да се у најширем смислу обухвати и анализира мрежа вишеструких релација концепције и перцепције кроз функционалне, поетске, креативне, културне и тјелесне капацитете архитектуре, гласи: „Асамблаж концепта и перцепта у архитектури профилише се на основу сљедећих карактеристика: другост, поетика интензивности, аутотеличност, (транс)културалност и тјелесност“. Примарни циљ дисертације је да се кроз спроведена теоријска истраживања и студије случаја, кроз анализу сваке од репрезентативних карактеристика, као и кроз њихов међуоднос и преплетеност, истраже услови у којима се долази до формирања асамблажа концепта и перцепта. У детаљној анализи ових услова са различитих аспеката, на специфичним примјерима архитектонских концепција, детектоване су универзално примјењиве поставке асамблаж приступа. Примјеном различитих истраживачких метода, прије свега анализе примарних и секундарних извора, студија случаја, метода компарације и логичке аргументације, омогућено је да се као унутрашњи садржај дисертације структуира својеврсна, теоријски и практично примјењива платформа. Допринос истраживања огледа се управо у могућој примјени ове платформе, како као теоријске основе за критичко посматрање архитектуре, тако и као основе за практичну примјену у архитектонском пројектовању. Примијењен на релације концепције и перцепције у архитектури, асамблаж тако може бити истовремено теоријски алат, методолошки приступ пројектовању, али и сам концепцијско-перцепцијски догађај. Дакле, кроз овако структуиран теоријски дискурс, дисертација отвара могућности индивидуалних операционализација у архитектонском пројектовању, те на тај начин омогућава да асамблаж мишљење надрасте теоријске оквире и постане властита продукција у свакодневном животу.

The doctoral dissertation studies the relations between the concept and percept in architecture based upon the universal principles of the assemblage thinking initiated in philosophy by Guilles Deleuze and Félix Guattari, which was further improved and applied in different contexts within more transparent theories of Мanuel De Landa, Kim Dovey, etc. The place and becoming phenomena are used in order to investigate assemblage from different points of view and interprete it as a whole resulting from the interconnection among the constituents of the total being. In other words, instead of the essential dwelling upon the constituent parts of a whole, assemblange thoughts focus exclusively on the relations among them. Hence, the focal opinion is that assemblage is not a product of things but it is rather a product of their relations and connections, in which it is capable of an inner production of a new reality. One such inner capacity is recognized as the backbone of the prolific application of general assemblage ideas in the studies of the concept-percept relations in architecture. The observation of architecture as an assemblage of the concept and percept actually refers to the dislocation from the discourse dealing conception and perception separately into those discourses dealing with the interaction and connection among their intensive differences. Within one such context, a authoritative, monosemic focus of the architectural concept on the modalities of perception is lost. The focus is rather on the study of the emancipatory feature of architecture, in which process conception and perception are discussed exclusively via the symbiosis, i.e. the assemblage and their own capacities to be altered within it. The primary hipothesis which comprises and analyses a network of multiple relations between conception and perception through the functional, poetic, creative, cultural, and bodily capacities of architecture is as follows: „The assemblage of concept and percept in architecture is outlined upon the following features: otherness, poetics of intensity, autotelicity, (trans)culturality, and embodiment“. The primary aim of the dissertation is to inspect the conditions under which the concept-percept assemblage is formed via theoretical studies, case studies, analyses of each typical feature, and their interrelations and interweavement. A detailed analysis of these conditions from different points of view with specific instances of architectural concepts detected the universally applicable settings of the assemblage approach. The application of different research methods, such as analysis of primary and secondary sources, case study, comparative method, and logical argumentation, shape the dissertation structure which provided a theoretically and practically applicable platform. It is precisely the application of one such platform that reflects the relevance and contribution of the dissertation. Furthermore, the platform may be useful as a theoretical background for a critical observation of architecture, or it may find a practical application in architectural design. Hence, once applied to concept-percept relation in architecture, the assemblage may be a theoretical tool, methodological approach to design, or a concept-percept event itself. Finally, via one such theoretical discourse, the dissertation enables individual operationalization in architectural design and helps the assemblage thinking outgrow theoretical frameworks and become their own production in everyday life.