Књижевно дјело Борислава Михајловића Михиза

Abstract

Намјера овог истраживања је систематизација књижевног дјела Борислава Михајловића Михиза, одређивање основних усмјерења његове цјелокупне литерарне активности, а у коначници покушај проширивања сазнања о пишчевом мјесту и значају у контексту послератне српске књижевности. Квалитативна усаглашеност Михајловићевог разуђеног опуса, разгранатог у три магистралана тока (критика, драма, аутофикцијска проза) и у два рубна правца (поезија и публицистика), чини га вредносно и типолошки издвојеним у епоси свог настанка. Утолико непостојање његовог систематичнијег проучавања представља видљив пропуст домаћих књижевнонаучних испитивања. Аналитички фокус студије својим претежним дијелом усмјерен је ка Михајловићевој књижевној критици, будући да је тај сегмент његовог укупног дјела поље пишчеве најснажније радијације у оквиру националне књижевности. Како је ријеч о критици наглашено личне интонираности, претходни књижевноисториографски и метакритички увиди махом су је одређивали као импресионистичку. Међутим, примјена нешто строже теоријске апаратуре отворила је приступ комплексности структуре Михајловићевог књижевнокртичког мишљења, несводљивог олако на поменуту релативистичку одредницу. Пажљивије читање испод стилске атрактивности открива експресијом заклоњену интерпретацију, кондезовану анализу, замаскирани херменеутички продор. Михајловићева критика у најбољим својим тренуцима измирује крајности субјективистичког и објективистичког приступа, због чега је за потребе њеног фундаменталног одређења посуђен термин „критика транспоноване субјективности“ елабориран у капиталном метакритичком трактату српске књижевнотеоријске мисли: О критици Зорана Гавриловића. Ипак, и афективни слој критике истакнуте индивидуалности захтјевао је одређену интерпретативну пажњу, па је осим анализе Михајловићевог стила оцртана линија могућег континуитета у том рукавцу српске књижевне критике (Бранко Лазаревић, Станислав Винавер, Исидора Секулић, Милан Богдановић)...

The intention of this research is to systematise the literary work of Borislav Mihalović Mihiz, to determine the main foci of his entire literary activity, and eventually to try to broaden the knowledge on the writer’s position and significance in the context of post-war Serbian literature. The qualitative compatibility of Mihajlović’s diverse oeuvre, which branches into three main (criticism, drama, autofiction) and two peripheral directions (poetry and journalism), renders it distinguished typologically and value-wise in the epoch of its formation. To that extent, the lack of a more systematic study concerning the writer’s work represents a visible oversight of domestic literary and scientific researchers. The analytical focus of this dissertation is mainly centred on Mihajlović’s literary criticism, since this segment of his entire work echoed most within the framework of Serbian literature. Since we are talking about criticism characterised by a pronounced personal tone, previous literaryhistorical and metacritical insights deemed it impressionistic. However, the application of a somewhat stricter theoretical apparatus enabled us to access the complex structure of Mihajlović’s literary critical thought, not easily reducible to the above relativistic determinant. A more careful reading beyond the stylistic attractiveness reveals an interpretation covered by expression, condensed analysis, clothed hermeneutic penetration. At its most brilliant, Mihajlović’s criticism reconciles the extremes of the subjectivist and objectivist approaches, which is why, for the purpose of determining it fundamentally, we borrowed the term „criticism of transposed subjectivity“ elaborated in the capital metacritical treatise of Serbian literary theoretical thought: O kritici (On Criticism) by Zoran Gavrilović...