Поетика приповедања Живојина Павловића

Abstract

У раду се разматрају стваралачки поступци Живојина Павловића из обимног књижевног прозног опуса у чијем је средишту десетотомни циклус Дивљи ветар. Богато развијен приповедни свет сагледава се у контексту мултипликованих тематских кругова условљених двоструком стваралачком оријентацијом – литерарном и филмском. Истраживање прати како је бављење филмом помогло сазревање литерате. Из перспективе постојећих критичких вредновања разматра се књижевноисторијска позиција Павловићеве прозе, њено место у корпусу савременог српског стваралаштва у 20. веку и потенцијалне везе са књижевном традицијом (пре свега епохом реализма). Аналитичка реконструкција преиспитује у критици утемељен став о приповедном поступку Живојина Павловића као својеврсном антилирском и антисимболичком обнављању натуралистичке поетике. Проблематизација приповедних техника, књижевних форми и значењских поља утемељена је на савременим наратолошким поставкама. Дивљи ветар, животно дело Живојина Павловића, реинтерпретира се из двоструке перспективе: као циклус чија се развојна линија доследно ишчитава из дневничких записа аутора и као приповедна фикција са особеним структурно-садржајним елементима (имајући у виду да је циклус мозаички склоп кратке прозне форме и романескних остварења). Једновековна сага о Јотићима захтевала је интердисциплинарни приступ у тумачењу ликова и њихових умножених функција. Питање литерарног завичаја, етномитолошког слоја и митопоетских наслага посебно је поље истраживачког интересовања. Простор/позорница сразмено је широк, са врло развијеном (псеудо)топонимијом. Реални пејзаж, етнолошко и митолошко наслеђе и топонимија, прецизно, плански и систематски, у Дивљем ветру образују утопијску, митску и књижевну Источну Србију. Рад проучава и поетику приповедања на примерима поливалентних форми и полифонијских структура, издвајајући аутентична обележја метафикција и аутофикција предоченог литерарног света. У том смислу је проблематизовано и питање форсирања дневничког жанра у процесу књижевног обликовања. Прати се континуирани дијалог између „стварних дневника“ (пишчева интимна сведочанства као прототекст и архитекст) и „фиктивних дневника“ јунака. „Књижевни дневници“ су метатекстови, аутофикције које се језички и стилски наслањају на прототекст, што доказује да се фиктивна проза на известан начин „калеми“ на дневнички запис. Аналитички поступак, у мањем обиму, обухвата и осталу приповедну прозу, димензије и облике њеног приближавања или удаљавања од тежишне стваралачке поетике. Циљ истраживања је методолошки изведен покушај остваривања анализе приповедних техника и уметничких ефеката како би се изнова, и на нов начин, отворили садржаја који су њиховом употребом остварени.

This study considers the creative procedures of Živojin Pavlović from an extensive literary prose opus in whose center is the ten tome cycle Divlji vetar (Wild wind). A richly developed narrative world is perceived in the context of multiplied thematic circles conditioned by dual creative orientations – literary and cinematic. The research follows how engagement in movies helped the maturing of the literate. The literary-historic position of Pavlović’s prose is considered from the perspective of existing critical values, it’s place in the core of contemporary Serbian creativity in the XX century and potential links to literary tradition (especially the epic of realism). The analytic reconstruction questions the established posture in criticism about the literary process of Živojin Pavlović being a kind of anti lyric and anti symbolic repetition of naturalistic poetics. The problematization of narrative techniques, literary forms and signification fields is based on contemporary narrative settings. Divlji vetar (Wild wind), the life work of Živojin Pavlović, is reinterpreted from a double perspective: as a cycle whose developmental line is read consistently from the author’s diary notes and as a narrative fiction with distinctive structurally –epitomal elements (bearing in mind the cycle is a mosaic structure of short prose form and Romanesque creation). A century old saga about the Jotić family requested a interdisciplinary approach in the interpretation of characters and their multiplied functions. The question of the literary homeland, the ethno – mythological layer and myth – poetic sediments is a special field of investigative interest. The space / stage is proportionally wide, with a very developed (pseudo) toponymy. The realstic landscape, ethnological and mythological inheritance and toponymy, precisely, systematically and methodically create a utopian, mythic and literary Eastern Serbia in Divlji vetar (Wild wind). This work also studies the poetics of narration using examples of polyvalent forms and polyphonic structures, with an emphasis on authentic meta-fiction and auto-fiction marks of the disclosed literary world. Therefore, the question of forcing diary genre is problematized in the process of literary shaping. The continuous dialogue among ”real diaries” (the author’s intimate testimonies as the proto text and archy text) and “fictive diaries” of character heroes is being followed. “Literary diaries” are meta texts, auto fictions which linguistically and stylistically lean on the proto text, proving that fictive prose, in a sense, “inoculates” on diary inscriptions. The analytic procedure, in smaller volume, grasps other narrative prose, dimensions and shapes of the procedure’s closing in or moving away from the centric creative poetics. The objective of the research is a methodologically derived attempt to achieve an analysis of narrative techniques and artistic effects in order to anew and in a new way open contents brought about using these techniques and effects.