Естетика у филозофији немачког идеализма

Abstract

Предмет истраживања је проблематизација естетике у филозофији немачког идеализма. Процес те проблематизације укључује кључне естетичке појмове најважнијих представника филозофије немачког идеализма, као и њихов међусобни однос према тој теми. Ток тематизације естетике у филозофији немачког идеализма би се у укратко могао представити и следећом скицом: Кантова филозофија покушава да унесе појам у сферу чулности и лепоте преко два хоризонта: теоријског, у оквиру трансценденталне естетике, и естетичког, у оквиру тематизације моћи суђења. Тај појам се, ипак, у Кантовој филозофији уноси само као форма и оквир, чиме се губи и живот појма и естетски садржај, који се том приликом испушта. Шилер разуме потребу да се естетски садржај сачува, али у њега уноси појам без правог оквира, будући да је потреба за синтетичким мишљењем још увек на ступњу осећаја да је оно потребно, али не и конституисано према принципима нужности. Проблематизација естетике у филозофији немачког идеализма се у случају Фихтеа мора фокусирати на тумачење оног прећутаног, као и на расветљавање ретких експлицитних теза о естетици у Фихтеовој филозофији. Шелинг брижљиво чува естетски садржај, испуштајући из вида појам, чиме се из филозофије уметности филозофија готово уклања на уштрб уметности, која у једној фази Шелингове филозофије заузима централну позицију. Напослетку, Хегел разуме комплексност форме и живота појма, као и релевантност естетског садржаја, чиме се подручје чулног, лепог и уметничког позиционира као филозофска тема, којој се приступа појмовно. Естетика постаје филозофском дисциплином у пуном смислу, појмовно обухватајући естетски садржај. На тај начин, видљиво је да је право конституисање естетике као филозофске дисциплине у пуном смислу на делу тек у филозофији немачког идеализмa.

Predmet istraživanja je problematizacija estetike u filozofiji nemačkog idealizma. Proces te problematizacije uključuje ključne estetičke pojmove najvažnijih predstavnika filozofije nemačkog idealizma, kao i njihov međusobni odnos prema toj temi. Tok tematizacije estetike u filozofiji nemačkog idealizma bi se u ukratko mogao predstaviti i sledećom skicom: Kantova filozofija pokušava da unese pojam u sferu čulnosti i lepote preko dva horizonta: teorijskog, u okviru transcendentalne estetike, i estetičkog, u okviru tematizacije moći suđenja. Taj pojam se, ipak, u Kantovoj filozofiji unosi samo kao forma i okvir, čime se gubi i život pojma i estetski sadržaj, koji se tom prilikom ispušta. Šiler razume potrebu da se estetski sadržaj sačuva, ali u njega unosi pojam bez pravog okvira, budući da je potreba za sintetičkim mišljenjem još uvek na stupnju osećaja da je ono potrebno, ali ne i konstituisano prema principima nužnosti. Problematizacija estetike u filozofiji nemačkog idealizma se u slučaju Fihtea mora fokusirati na tumačenje onog prećutanog, kao i na rasvetljavanje retkih eksplicitnih teza o estetici u Fihteovoj filozofiji. Šeling brižljivo čuva estetski sadržaj, ispuštajući iz vida pojam, čime se iz filozofije umetnosti filozofija gotovo uklanja na uštrb umetnosti, koja u jednoj fazi Šelingove filozofije zauzima centralnu poziciju. Naposletku, Hegel razume kompleksnost forme i života pojma, kao i relevantnost estetskog sadržaja, čime se područje čulnog, lepog i umetničkog pozicionira kao filozofska tema, kojoj se pristupa pojmovno. Estetika postaje filozofskom disciplinom u punom smislu, pojmovno obuhvatajući estetski sadržaj. Na taj način, vidljivo je da je pravo konstituisanje estetike kao filozofske discipline u punom smislu na delu tek u filozofiji nemačkog idealizma.