Индикатори квалитета људског капитала српске научне заједнице у земљи и свету

Abstract

Суштински гледано, уз увод и опште закључке, са препорукама за даља истраживања, ова докторска дисертација састављена је из три засебне, али међусобно повезане и испреплетане целине, од којих је уз сваку приказан и посебан закључак. Прва целина (поглавља од 2. до 5.) обухвата дефинисање концепата „индикатора квалитета“, „људског капитала“ и „дружбеног капитала“, као и анализу њихових односа. У њој се, најпре, закључује да идеја „људског капитала“ служи како би се, на неки начин, исказала вредност наших људских капацитета. Иако је било доста покушаја да се стандардизују дефиниције и успоставе категорије људског капитала, до сада се није успело у стварању глобалног консензуса по питању модела који би био коришћен у сврху мерења; oвај проблем се одражава на већину области, па тако и на науку. При развијању нових приступа мерењу људског капитала, све већа пажња посвећује се ономе што се на енглеском говорном подручју назива „social capital“; иако домаћи аутори готово без изузетка овај концепт називају „социјалним капиталом“, узимајући у обзир значење које су одреднице „социјално“ и „друштвено“ (нарочито уз именице „капитал“ и „својина“) утемељиле у нашем језику у време социјалистичког друштвеног уређења, као и суштину изворног појма, овај концепт би се, на српском језику, пре могао назвати „дружбеним капиталом“ - то је капитал који расте када се дели, који произилази из породичних, пријатељских, професионалних и других веза. Коначно, индикатори квалитета представљају информацију о појави која се истражује, која омогућава анализу њеног развоја и проверу да ли су циљеви квалитета у вези са њом испуњени, на основу чега се утврђује правац активности и стварају подлоге за одлучивање; развијање модела индикатора квалитета људског и дружбеног капитала, сем што је плод унутрашњих подстицаја, треба да почива и на препознавању потреба и очекивања интересних и заинтересованих страна читавог процеса, што значајно смањује вероватноћу појављивања различитих облика системског аутизма. Другa целина (поглавље 6.) има за циљ да изазове уобичајене погледе на проблеме менаџмента и понуди нека нова, али и често заборављена и запостављена - стара решења, тако што је допуштено идејама и теоријама из других области (како инжењерских и уопште техничких, тако и из филозофије, историје и религије) да мигрирају у поље друштвене комплексности, коме део теме овог доктората (научна заједница) такође припада. Тиме се доприноси постављању основа једне потпуно нове парадигме менаџмента у области људског и дружбеног капитала уопште, што је обезбедило потпуно нове углове посматрања за решавање конкретних проблема и ситуација унутар области истраживања на овом докторату. Нова парадигма, заснована на постулатима науке о комплексности, обухвата живе метафоре које на неки начин представљају смернице за схватање и природе света и начина на који људи придају стварима смисао – тзв. „поглед на свет“, а једна од њених главних врлина је усмерење ка осмишљавању преко граница пуке линеаризације, што може имати значајан утицај на креирање политика у вези са процесима и пројектима из области науке, образовања и свеукупне производње знања. На тај начин, створена је основа за изнедравање одговарајућих индикатора квалитета људског и дружбеног капитала научне заједнице...

Essentially, this doctoral dissertation, beside introduction and general conclusions with recommendations for further research, encompasses three separate, but utterly interrelated and intertwined parts, each of which provides its own conclusion. The first part (chapters 2 to 5) includes definitions of quality indicators, human capital and social capital, as well as analysis of their relations. The ideation of human capital serves to express values of our human capacities. Although there have been many efforts to standardize definition and establish categories of human capital, it seems none of them succeeded in creating global consensus on human capital model which would be used for all the necessary measurements and calculations. This problem affects all major areas, including science. Also, it became obvious that nowadays any examination of human capital seems to be literally meaningless without harnessing concept of social capital, beacuse overlapping of the two is impossible to avoid. While human capital comprises knowledge, skills and competences, experience, intellect, talents, know-how, expertise etc. possessed by an individual, social capital is even less tangible, as it inheres in the structure of the relationships among individuals. It might be understood as the only form of capital that grows only when shared, stemming from the family relations, friendships, professional and other ties. Finally, quality indicators are the qualitative and/or quantitative information on an examined phenomenon, which makes it possible to analyze its evolution and to check whether quality targets are met, establish directions, and make appropriate decisions and actions. Along with indicating performances of a process, they also may be useful for identifying areas that require deeper studies and investigations: They track changes over time, thus highlighting potential quality concerns, being related with some particular stakeholder or an interested party. Therefore, in order to link quality indicators with the critical success factors, one should always base them around needs and expectations of the main stakeholders and interested parties. The second part aims to introduce and clarify concepts with growing potential for influencing on the approaches to human and social capital management in times to come. It challenges conventional views on management issues by allowing theories from other domains (virtual, technical, history, nature) to migrate to the field of social complexity and provide a new paradigm, based on the complexity theory which provides vivid metaphors for understanding both the nature of the world and human sense making: the worldview. This approach goes beyond pure linearity and has socially responsible nature: in the long run, it contributes to the sustainable development, while at the organizational level this model might serve as an umbrella VIII for strategic alignment of employees’ behavior. In this light, throughout this part the novel solutions are provided for different governance and management systems (environmental, HR, marketing, social responsibility etc.) outside their frontal actions to conclude how policy makers may use this paradigm shift to achieve stronger stakeholder engagement, especially in science, education, and overall knowledge production. This process enabled convenient conditions for emergence of the quality indicators for human and social capital of the scientific community...