Урбанистичко планирање градских обала у Београду кроз истраживање митологије као покретача креативне економије

Abstract

У постиндустријској, „новој” економији, креативне индустрије попримају све већи значај, који се највише огледа у томе што вештине и модели пословања, који се развијају под њиховим окриљем, имају утицај и повећавају квалитет у осталим аспектима економије, технологије и културе. У контексту урбаног развоја, градови и рурална насеља широм света препознају нови ресурс и економски потенцијал – своје становнике. Иако су они, а посебно креативне индивидуе, били највећи покретачи развоја градова кроз историју, попут Перикла или породице Медичи, тек последњих деценија се помиње људска креативност као један од важнијих ресурса за развој насеља. Питање је које становнике градови препознају као ресурс. Наиме, у процесу џентрификације, креативна класа која преузима оронуле центре градова не доприноси увек побољшању живота становника који ту већ живе. У раду се истражује могући утицај митологије на урбанистичко планирање. Концепти креативних градова се примењују широко у светској пракси, али копирањем модела успешних ревитализација градских четврти из различитих урбаних контекста ризикује се стварање безличних градских целина. Негативни ефекти ове праксе остављају последице које се тешко исправљају. Због тога је поступак анализе локације изузетно важан у процесу планирања и потребно је његово преиспитивање ради препознавања неискоришћених ресурса. Митологија у урбаном окружењу отвара нове потенцијале због могућности повезивања градитељског наслеђа, прозних и наративних форми наслеђа, историјског контекста и друштвених односа. Културни ресурси су интегрисани у људске вештине и таленте. Они нису били само „ствари” попут грађевина већ и симболи, догађаји, као и уникатна палета локалних производа у занатима, производнји и услугама; у томе се препознаје потенцијал већ присутног становништва на локацијама које су подвргнуте променама. Џентрификација постаје регуларан процес у развоју запуштених делова града, али се понекад погрешно тумачи као нова градња и

нови низ услуга које нису повезане са историјом локације и постојећим становништвом. Досељавање креативне класе и успон креативних индустрија не значе само запуштање старог наслеђа и стварање новог, страног садржаја. Улога креативних индустрија у оживљавању локације подразумева урбану регенерацију кроз нову интерпретацију изграђеног наслеђа. Постојећи потенцијали локације су кључни ресурси за оживљавање и укључују духовно и материјално наслеђе, међу којима је и митологија, чији је значај често превиђен. Она је извор инспирације и може да послужи као скелет преко кога се интерпретира затечено градитељско наслеђе. Хипотеза да је митологија покретач креативне економије и да може да има значајну улогу у урбанистичком планирању, приказаће се у даљем тексту кроз преиспитивање значаја митологије у савременом планирању на примеру Београда, а посебно Савамале. У Београду је процес развоја креативне економије успорен у односу на већи део Европе, највише као последица транзиције друштва после промене власти 2000. године, која је довела и до слабљења економске активности и мањка унутрашњих миграција у друштву. С обзиром на то да су градске власти покренуле велике промене у урбаној структури и саобраћајној матрици Београда, поставља се питање какав ће утицај ти пројекти имати на процесе миграције становништва, али и генерисање будућих прихода и запошљавање. Започети су пројекти попут нове железничке и аутобуске станице, Прокоп и Блок 42, али и приватних пројеката попут Central Garden и „Београда на води”, који је у фокусу јавности због кршења регулација урбанистичког планирања. Локација овог пројекта је Савамала, изолована четврт у непосредној близини центра Београда, на обали Саве. Овај пројекат би требало да економски оживи Савамалу, али детаљи пројектовања и концепта развоја локације не показују начин на који ће се то десити, сем тврдње да се „град отвара према реци”. Пре изградње мостова преко Саве, становништво се свакодневно користило речним транспортом како би прешло из Савамале у Земун, на другој обали, и обрнуто. Транспорт робе је, такође, зависио од речних путева. Са развојем инфраструктуре, ови токови су данас запостављени због јасне економске добити и брзине комуникације бољих рута. Запуштене везе се не могу копирати иако су век раније били жива транспортна линија за људе и економска добра, али оне могу да се реинтерпретирају у савременом урбанистичком планирању. У Савамали постоје многи елементи градитељског наслеђа који упућују на динамичан живот овог дела града у прошлости. Остаци кранова, платформи, магацина и осталог индустријског наслеђа, стоје као незванични споменици том периоду. Ови девастирани физички трагови веза обале и реке нису једини на локацији. Систем подземних тунела и пећина испод њих који већином немају јасну намену у животу овог дела града, још један су неискоришћен потенцијал локације. Митологија река и вода може имати битан утицај у развоју обале Савамале, с обзиром на то да концепт креативних градова охрабрује истраживање историјских и културних слојева локације за које је митологија дубоко везана. Рад је структуриран кроз упознавање са тренутним правцима развоја Београда, затим ће се размотрити улога митологије река кроз историју развоја насеља, а потом и у савременом друштву и њено место у концепту развоја креативних градова. Након тога ће се у студији случаја Савамале размотрити могућности примене материјалних и нематеријалних митолошких структура које су део културног наслеђа локације. Ово ће допринети хипотези кроз коју ће се сагледати могући правци инкорпорирања митологије у урбаном планирању речних фронтова у оквиру градског језгра.