Виминацијум - интердисциплинарна интерпретација односа насељености и становништва од касне праисторије до касног средњег века

Abstract

Главни задатак ове дисертације је повезивање истражених некропола са подручја Виминацијума са израчунавањем величина насеља и утврђивањем континуитета или дисконтинуитета насеља и некропола, те у ком смислу та веза постоји или не постоји. Да би се добио одговор на ово комплексно питање у вези са Виминацијумом, приступ истраживањима је морао да буде интердисциплинарни, као и каснија тумачења. Једино тако су могли бити добијени одговори на питања о карактеру становништва, бројности, организованости становања и месту живљења, као и о пореклу, да би се на крају видело зашто живот на Виминацијуму престаје после готово два миленијума. Чињеница је да ни једна друга насељена локација у близини није откривена досадашњим ископавањима, рекогносцирањима околног терена или аероснимањем (нпр. случај акведукта). На основу до сада истражених десетак некропола из различитих периода (од касне праисторије до касног средњег века) разумно је поставити хипотезу да је осим локације римског града и војног логора Виминацијума свака другa локација у околини током целог периода била мање погодна за насељавање, зато што је и поред повремених разарања остајало обиље квалитетног грађевинског материјала погодног за изградњу других објеката на истој локацији. Разношење материјала је трајало током периода средњег, па све до 19. века. На тај начин хипотеза указује на континуитет настањености на простору Виминацијума, али има и свој дисконтинуитет. Он се огледа у чињеници да су тај простор настањивале различите популације које су га користиле за разне намене, почев од праисторијских Келта па све до периода касног средњег века, што је безмало два миленијума. Поменута и примењивана интердисциплинарност се заснива на резултатима истраживања и упоређивања налаза археологије (крај праисторијског и цео историјски период), антропологије, одн. биофизичке антропологије (која покрива више од десет хиљада скелета, а што је уопште највећи број на једном налазишту у Европи), демографије, одн. палеодемографије (која је својим методама показала обим тих популација и највероватнију величину њихових насеља), физичке хемије (са својим изотопским анализама одређеног броја скелета из неколико кључних периода). Подељено по периодима, долази се до следећих закључака (на нивоу садашњег степена истражености): Опидум дела келтског племена Скордисака је свакако имао своју унутрашњу структуру и организацију. Међутим, његове друге карактеристике осим локације не постоје. Она се поклапа са топографијом римског града и војног логора Виминацијума (локација Чаир). Материјални остаци су свакако највећим делом уништени интезивном градњом у римско доба, али је сасвим извесно да се ради о одређеном урбаном типу насеља, које је трајало неколико последњих векова старе ере. Становништво овог периода је свакако било хетерогено, не само зато што је имало некрополу са биритуалним сахрањивањем (инхумација и кремација), него зато што је и по морфолошкој структури било врло различито (долихрани и брахикрани типови). О његовом броју се не може говорити, јер је реконструкција на основу истраженог дела некрополе (локација Пећине) недовољна за поузданија палеодемографска израчунавања. Антички Виминацијум су чинили римски град и војни логор, чије су димензије поуздано познате. Урбани начин насељености је свакако основна карактеристика оба ова дела (цивилни и војни). Сматра се да треба рачунати и на одговарајуће подграђе. Број становника, како се могло видети, није био сталан. Он се мењао од 1. до 5. столећа наше ере. Кретао се од неколико хиљада до неколико десетина хиљада (поготовo у време процвата Виминацијума). Без обзира што су ископавања вршена на десетак античких локација, одн. делова велике и јединствене некрополе Виминацијума, цивилни и војни део нису могли бити раздвојени. Највероватнији разлог тој чињеници је податак да се легионари нису сахрањивали са оружјем, него су га само дужили и користили током војне службе. Састав становништва је био изузетно хетероген. Констатовани су антрополошки варијетети медитеранаца, нордида, динарида и орејенталида. Најсажетије речено, становништво Виминацијума је било европоског и азијског (предњеазијског) порекла. После разарања Хуна средином 5. века на Виминацијуму се све мења. Током раног, развијеног и касног средњег века нови тип насељености постаје рефугијум. Обиље квалитетног грађевинског материјала и добра локација привлачили су најпре Германе током велике сеобе народа. Затим су га населили Словени, а потом староседелачко (старобалканско) становништво које је највероватније дошло из јужних и мање сигурних области у мирније и северније области Подунавља. Све су то биле врло мале популационе групе, састављене од максимално двадесетак парова, одн. и исто толиког броја стамбених објеката, али којима је Виминацијум послужио као рефугијум, те је и због тога сасвим могуће да им се губи даљи траг. Овом тезом о мултидисциплинарном посматрању односа насељености и становништва, могла су бити констатована два типа насеља: урбани и рефугијални. Континуитет је констатован што се тиче локација истих, јер се она нису просторно померала. Дисконтинуитет је констатован када се ради о становништву, с обзиром да се оно са сваким периодом мењало. Мањи временски хијатуси у средњем веку су, сматра се, резултат чињенице да је на простору Виминацијума истражено само око 10% површине под некрополама. Даље праћење овог односа остаје стално, уз напомену да је полазна хипотеза у овој дисертацији и доказана, управо интердисциплинарном методологијом као једино прихватљивом. У поговору је указано и на херитолошки значај Виминацијума и потребу да се он као најпосећенији археолошки локалитет у Србији, који нуди највећу различитост у експонирању, како налаза тако и самог налазишта, адекватно заштити и да се скелетни материјал такође подведе под херитолошку заштиту.

The main goal of this dissertation, through brief rewiew should be repeated the most important problems. In the first place, this refers to the main goal of the dissertation and that was connecting cemeteries and the settlement. Immediately after that come continuity or discontinuity of the settlement and the cemeteries, revealing whether this connection exists or does not. In order to gain answers to this complex question about Viminacium, its needed to undertake interdisciplinary research and interpretation. Only in such a way, it was possible to gain answers about population features, numbers, organization and location of inhabitation, as well as about origin, finally revealing why the inhabitation of Viminacium ceased after almost two millennia. The fact is that no other settlement on location near is not detected on previous excavations, reconnaissance of the surrounding ground or aerial survey (eg. The case of the aqueduct). On the basis of investigated ten necropolis from different periods (from late prehistory to the late Middle Ages) it is reasonable to hypothesis that in addition to the location of a Roman city and military camp Viminacium any other sites in the vicinity during the whole period was less suitable for settlement, because despite the occasional destruction remained an abundance of high-quality construction material suitable for the construction of other buildings on the same site. Meeting materials lasted throughout the Middle Ages, to the 19th century. In this way, the hypothesis suggests continuity of habitation and on the territory of Viminacium, but it has its own discontinuity. It is reflected in the fact that the area was inhabited by different populations, beginning from Celts until the period the late Middle Ages, which is almost two millennia. Its important to remind that the mentioned research and the applied multidisciplinary are based on results and comparing archaeology (the end of the prehistoric and the entire historic period), anthropology, actually biophysical anthropology (including more than ten thousand skeletons, which is, actually, the greatest number in a single finding place in Europe), demography, actually paleodemography (which, with its methods, showed the volume of these populations and most likely the size of their inhabitations), physical chemistry (with its isotopic analyses of a certain number of skeletons from some of the most important periods), as well as heritage science, since Viminacium is now the most-visited archaeological site in Serbia, offering the greatest variety in exposure of the finds and the site itself. Summarized, this through time periods, the autor reach the following conclusions (on the level of the research conducted so far): The oppidum of the Celtic tribe of Scordisci certainly possessed its inner structure and organization. Still, apart from its location, it is not known anything about its other features. It topographically coincides with the Roman city and the military camp Viminacium (the site Čair). Material remains were mostly destroyed with intense building activity during Roman times, but it is certain that is was an urban type of settlement, which existed over the last three centuries of the Old Era. The population of this period was certainly heterogeneous, not only because it possessed a necropolis with bi-ritual burials (skeletal and cremated), but it was very heterogeneous also because of its morphologic structure (dolichocephalic and brachycephalic types). Its not possible to speak about its number, since a reconstruction according to the examined part of the cemetery (the site Pećine) is insufficient for a reliable paleo-demographic calculation. The ancient Viminacium consisted of a Roman city and a military camp, dimensions of which are well-known. The urban structure of both parts (civilian and military) was their main feature. The existence of a suburban area is also regarded. As seen, the number of inhabitants was not permanent. It changed from the 1st to the 5th century A.D. It moved from several thousands to several tens of thousands (especially in the period of Viminacium's high prosperity). Regardless of the fact that excavations were conducted on a dozen of ancient locations, actually parts of a large and unique Viminacium cemetery, the civilian and the military part could not have been separated one from the other. It is most likely because of the fact that the legionaries were not buried with weapons, which was only hired and used during military service. The structure of population was extremely heterogeneous. There were anthropological varieties of Mediterranean, Nordic, Dinaric and Oriental types. Shortly, the population of Viminacium was of European and Asian (Middle East) origin. After the Hunnic devastation in the middle of the 5th century, everything changes in Viminacium. During Early, Middle and Late Middle ages, refugium exists as a new type of settlement. During the Great Migration, plentitude of building material and a good location attracted the moving German tribes. Further on, Viminacium was inhabited by the Slavs, later on the autochthonous (old Balkan) population, coming most likely from southern and less secure areas into the more peaceful, northern parts of the Danube valley. All of these were small population groups, consisting of mostly twenty couples, actually of the same number of objects, to whom Viminacium served as a refuge, so it is therefore possible that their traces are lost. With this multidisciplinary observation of inhabitation and population, its detected two settlement types: urban and refuge. Their continuity on the same spot was detected, since they did not move through space. Discontinuity was detected when it comes to population, since it changed with every period. Smaller chronological gaps in the Middle Ages are regarded as an omission, since in Viminacium, less than 10% of the area covered with cemeteries was examined. Further research remains permanent, with the remark that it have proven the initial hypothesis of this dissertation, with multidisciplinary methodology as the only possible one to be applied. In the epilogue is indicated on heritological importance of Viminacium and the need for it as the most visited site in Serbia, which offers the greatest diversity in exposing, both the findings and the whole site, adequately protect and the skeletal material is also be subsumed under heritological protection.