Италијанска левица после Хладног рата

Abstract

У дисертацији смо анализирали идеолошке трансформације највеће партије италијанске левице након Хладног рата. Партија о којој је реч, некадашња Комунистичка партија Италије, у периоду после Хладног рата била је стожер окупљања снага италијанске левице. Као недвојбено највећа и најутицајнија формација левог крила партијског спектра, и једина од старих партија тог дела спектра која је преживела различите процесе с краја осамдесетих и почетка деведесетих година двадесетог века, она представља модел рефлексија различитих проблема италијанске левице у постхладноратовском раздобљу. Ова партија је у датом периоду доживела рапидне и врло изражене квалитативне идеолошке промене. Она је за непуне две деценије од званичне идеологије еврокомунизма постала партија декларисане афилијације идеологији Трећег пута. У раду смо закључили да су узроци овако крупним идеолошким променама многобројни и различитог карактера. Крајем Хладног рата Италија постаје друштво нарушених културних позиција левице, те долази до идејне контрареволуције деснице. Пад Берлинског зида, који је у бројним другим друштвима означио такву промену политичког дискурса, премда врло значајан, није међутим био и једини фактор који је допринео овом тренду у Италији. Важну улогу имали су узроци идиосинкратичног типа. У раду смо утврдили да су нарушавању идејне и симболичке снаге левице допринели специфични феномени: Танђентополи, као корупционашка афера која је компромитовала социјалистичку традицију; (полу)монополско присуство популистичке деснице у медијској сфери, чија је пропаганда приказивала левицу као антисистемског актера; нестабилност левичарских влада која је левицу окарактерисала неспособном и слабом да управља, што је изборима 2008. године довело до првог састава у историји републиканског италијанског парламента у ком није било ниједног посланика декларисане тврде левице. Важни узроци идеолошких промена били су и на пољу економских и социјалних односа. Раст средње и опадање радничке класе приморали су левицу да, у потрази за бирачким телом, измени политике и начин представљања јавности. Ова тактика била је кохерентна са изнуђеним одговором левице на економске проблеме савремености, међу којима је најзначајнија глобализација. Глобализација је инхибирала левичарско инсистирање на позитивној слободи, уводећи у њену праксу неопходност редукције државе благостања, и, последично, удаљавање од радничке класе и синдиката. У раду смо закључили да је и феномен продуженог животног века допринео дерогирању државе благостања и идеолошкој трансформацији партије, док феномен технолошке незапослености није био од значаја у овим процесима. На крају, изнели смо закључак да је светска економска криза допринела значајном удаљавању партије од левичарских концепата, те да све више показује кохерентност са неолибералним политикама. У закључним разматрањима изнели смо неколико напомена. За културну рестаурацију левице у италијанском друштву неопходно је консолидовање владавине права и правила демократске игре, што укључује и борбу против сукоба интереса, успостављање плурализма приватних и непристраснијег приступа деловању државних медија. Истакли смо да левица у Италији има шансу за обнову културних позиција и услед пораста незапослености и нарушавања радничких и социјалних права, али да та основа не може допринети њеној генералној идеји у одсуству новог економског и друштвеног програма за решавање структурних проблема савремених економија и фактичко успостављање компромиса економске продуктивности и социјално-економске егалитарности.

In this thesis we analyzed the ideological transformations of the largest party of the Italian Left after the Cold War. The party in question, namely the former Communist Party of Italy, was the pivot of gathering forces of the Italian Left in the aftermath of the Cold War. As undoubtedly the largest and most influential formations of the left wing in the party spectrum, and the only one of the old parties of that part of the spectrum that survived the various processes of the late eighties and early nineties of the twentieth century, it is a model of reflecting on various problems of the Italian Left in the post- Cold War period. At that time, this party experienced rapid and very pronounced qualitative ideological changes. In less than two decades it went from the official Eurocommunism ideology to the party of a declared affiliation to the ideology of the Third Way. In the paper it has been concluded that the causes of such major ideological changes were numerous and of a diverse nature. By the end of the Cold War, Italy becomes a society of damaged cultural positions of the Left which leads to the ideological rightwing counterrevolution. The fall of the Berlin Wall, which marked a change of such political discourse in many other societies, was highly significant. However, it was not the only factor contributing to this trend in Italy. An important role was played by the causes of idiosyncratic nature. It has been determined in the paper that the following phenomena contributed to the distortion of the ideological and symbolic power of the Left: Tangentopoli, as a corruption scandal that discredited socialist tradition; (Semi)monopolistic presence of the populist right-wing in the media sphere, whose propaganda depicted the Left as an antisystemic participant; instability of the left-wing governments that had characterized the Left incapable and weak to govern. Altogether, in the 2008 elections these circumstances led to the first assembly in the history of the Republican Italian Parliament without any representatives of the declared hard Left. Significant causes of ideological changes were found in the field of economic and social relations. The growth of middle and the decline of the working class forced the Left, now in the pursuit of the electorate, to modify policies and the manner of presentation to the public. This tactic was congruent with the Left’s extorted response to the contemporary economic problems, most notably globalization. Globalization inhibited leftist insistence on positive freedom, introducing in its practice the need for reduction of the welfare state, and, consequently, the alienation from the working class and trade unions. In this paper, we have concluded that the phenomenon of prolonged life expectancy also contributed to derogation of the welfare state and ideological transformation of the party, while the phenomenon of technological unemployment was not of importance in these processes. Finally, we put forward the conclusion that the global economic crisis has contributed to a significant departure of the party from the leftist concepts, and that it shows increasing coherence with neoliberal policies. In the conclusion we made a few remarks. For a cultural restoration of the Left in the Italian society it is necessary to consolidate the rule of law and the rules of democracy, which include the fight against conflicts of interest, the establishment of pluralism of the private media, and a more unbiased approach to the activity of state media. We pointed out that the Left in Italy has an opportunity to rebuild cultural positions because of the rise in unemployment and the disruption of labor and social rights. However, this cannot contribute to its general idea in the absence of new economic and social programs for solving the structural problems of the modern economies and the actual establishment of the compromise between economic productivity and socio-economic egalitarianism.