Промена урбанистичко-архитектонске парадигме на примеру београдских стамбених насеља

Abstract

Овај рад истражује динамику и правце промене урбанистичко-архитектонске парадигме на примеру стамбених насеља пројектованих и/или изграђених у Београду између 1965. и 1991. године. Временски оквир рада обухвата три крупна историјска процеса који су обликовали теорију и праксу социјалистичког самоуправљања у Југославији: привредну реформу из 1965. године, доношење Устава СФРЈ 1974. године и демонтирањe социјалистичког друштвено-симболичког поретка током касних 80-их година. Промена парадигме се у раду разматра у контексту ових процеса, то јест, у погледу маргиналнe позиције коју је партиципација крајњих корисника заузимала у оквиру промене парадигме. Уколико је самоуправљање теоријски постављено као врхунски облик партиципације и уколико је инострани развој парадигми присутних у београдском урбанизму и архитектури периода обухватио концепте попут отворене форме, партиципативног пројектовања и самоградње, онда је циљ овог рада утврђивање позиције коју је промена парадигме заузимала у ширем оквиру социјалистичке производње простора, а у светлу недостатка партиципације крајњих корисника. Ослањајући се на тезу француског неомарксисте Анри Лефевра (Henri Lefebvre) о производњи простора као друштвеној пракси, те на савремене теорије непотпуности друштва, рад полази од претпоставке да је самоуправљање, без обзира на маргиналност партиципације, било део урбанизма и архитектуре београдских стамбених насеља, то јест, да су се касномодернa, постмодернa и традиционалнa парадигма периода перманентно односиле према самоуправљању и антагонизмима који су одређивали његову теорију и праксу. У погледу искључивања крајњих корисника из урбанистичког и архитектонског пројектовања рад полази од претпоставке да је овај поступак грађен упоредним деловањем више актера, укључујући оне у чије име су малобројни примери отворене форме, партиципативног пројектовања и самоградње и наступали...

This dissertation investigates dynamics and directions of the change of urban and architectural paradigm exemplified by the housing estates designed and/or built in Belgrade between 1965 and 1991. The dissertation’s time frame envelops three major historical processes shaping the theory and practice of socialist self-management in Yugoslavia: the economic reform of 1965, the enactment of the 1974 SFRY Constitution and the deconstruction of socialist socio-symbolic order during the late 1980s. The paradigm change is discussed in the context of the processes, that is, in the light of the marginal position occupied within it by participation of end users. If self-management was conceived theoretically as the ultimate form of participation and if the foreign development of paradigms present in Belgrade urbanism and architecture of the period involved concepts such as open form, participatory design and self-built, than the goal of this dissertation is to establish the position paradigm change occupied within the wider framework of socialist production of space, in the light of a lack of user participation. Supported by the thesis of the French neo-Marxist philosopher Henri Lefebvre, regarding the production of space as a social practice, and by contemporary theories of society’s lack of closure, the dissertation’s hypothesis is that self-management, regardless of the marginality of participation, was indeed part of the urbanism and architecture of Belgrade housing estates, or that late modern, postmodern, and traditional paradigms of the period had constantly addressed self-management and the antagonisms which had determined its theory and practice. Regarding the exclusion of end users from urban and architectural design, the dissertation’s hypothesis is that this procedure was shaped by the parallel strivings of several actors, including those in whose name rare examples of open form, participatory design and self-built operated...